Deep Purple u Areni – šta smo čekali, to smo dobili
Deep Purple su četvrti beogradski koncert, a treći u „novijoj istoriji“ održali pred više od 10.000 posetilaca u Kombank Areni i u dva sata, koliko su proveli na sceni, zadovoljili ukus onih koji su znali šta ih čeka, dok su slabije informisani i upućeni u dešavanja i istorijat benda ostali pomalo razočarani. To je, doduše, utisak koji se ne vezuje samo za ovaj koncert, već i za prethodna dva, 2003. i 2006. na Sajmu.
Deep Purple godinama nisu u mogućnosti da na koncertima prezentuju listu koja bi, po nekim opštim kriterijumima, bila njihov „best of“. Slavni gitarista Riči Blekmur je stavio katanac na mnoge hitove, Jan Gilan ne želi da otpeva one koje je na albumima snimio Dejvid Koverdejl, a klasici poput „Child In Time“ su odavno u fioci zbog glasa koji dugo već ne može u nebesa. Kada se doda da je mogućnost neke značajnije improvizacije na ovakvom koncertu jednaka šansi da Patizan ili Zvezda na leto izbore plasman u fudbalsku Ligu šampiona, stvar je jasna. Iskopirate spisak pesama sa nekog od prethodnih nastupa sa setlist.fm i, naravno, to vas dočeka i u Beogradu.
Iz zvučnika je dopirao najveći Soul Asylum hit „Runaway Train“ kada su se, u 21.10, ugasila svetla. Za početak – malo novog („Apres Vous“) pa odmah prelaz na staro gradivo („Into The Fire“, „Hard Lovin’ Man“) i onda prva „za celu kafanu“, „Strange Kind Of Woman“. Pošto je koncert u sklopu promotivne turneje 19. studijskog albuma „Now What“, odsvirane su i „Hell To Pay“ koja je, od novih pesama, čini se najbolje primljena, zatim „Above And Beyond“ posvećena preminulom Džonu Lordu, jednom od osnivača benda, „Vincent Price“ (’scary song’, kako je opisuje Gilan), i „Uncommon Man“. Solo deonice su maestralno odradili svi instrumentalisti u bendu – naravno, poenta je da 68-godišnji Gilan nekoliko puta predahne. Don Airey se na klavijaturama uvek potrudi da ubaci neku lokalnu temu – ovoga puta, „sledio“ je Faith No More sa „Ajde Jano“. Prepoznavanje i aplauzi.
Ono što se najviše čekalo stiglo je, naravno, u finišu koncerta. „Smoke On the Water“ i „Hush“ nikad i nikome ne mogu da dosade, „Space Truckin“ beše adekvatno zagrevanje. Za sam kraj – tradicionalno zatvarajuća, simbolična, „Black Night“.
Blekmurova autorska prava i Gilanov glas, srećom, ne utiču na puštanje Deep Purple muzike, pa je, verujem, lista koju je na „afteru“ u klubu Sioux prezentovao kao DJ pevač „Pro Rocka“ Srđan, bila zanimljivija od one u Areni. Odavno smo se, međutim, oprostili od „Soldier Of Fortune“, „When a Blind Man Cries“ i mnogih drugih bisera na koncertima pa – ko voli i ko se navikao i na ovakav Deep Purple, sinoć je uživao.