TUGA DO NEBA: Kakvi su bili poslednji dani Jadranke Stojaković
Jadranka Stojaković je poslednje godine života provela u Domu za starije osobe “Ivan Pavao” u Banjaluci. Obolela od progresivne multiple skleroze, umirala je na rate. I bila je svesna toga. Krajem prošle godine u posetu joj je došao novinar Večernjih novosti Slobodan Pešević.
- Bolest napreduje. Teže dišem i gutam, napušta me snaga i u rukama. Žao mi je što ne mogu da se barem očešljam, pa da lepo izgledam. Doduše, očešljaju me ujutro, ali dami mojih godina to nije dovoljno. Telo mi jeste ozbiljno bolesno, ali moj mozak još uvek radi 120 odsto i imam osećaj da mi je um sve aktivniji što je telo slabije. Nažalost, više ne mogu ni da crtam, pevam, a pogotovo da sviram.Sve mi je teže, ali svi mi pomažu. Najviše prijateljica Maja Tatić, pa drugarica iz mladosti Slavica Grebenar i njene sestre, osoblje doma, doktorka Aleksandra Dominović-Kovačević, Danijela koja priprema obroke i pomaže mi da se obučem jer ne mogu sama. Pomaže mi jedan tarapeut iz Slatine, svi koji me obilaze, estradnjaci... I svima sam zahvalna.
Jadranka nije zasnovala porodicu, iako je u danima velike slave imala mnoštvo udvarača.
- Došao mi je pre neki dan u posetu jedan fini gospodin i pitao da li ga se sećam. Gledam čoveka i ne raspoznajem ništa. Shvatio je i počeo da se smeje peckajući me: "A kada sam te vodio na ringišpil?" I meni sinu - moja simpatija iz šestog osnovne. Školska ljubav. Ilijaš, ranih šezdesetih, kod železare. Vodio me za ruku na ringišpil. Tada nije bilo uobičajeno da se simpatije ljube. I kako da prepoznam lice koje nisam videla 50 godina? Nakon toliko vremena prvi put smo se poljubili. U obraz, doduše. Obradovao me je i poklonom, priborom i materijalom za crtanje. Samo kada bi ruke mogle. Imala sam mnogo lepih simpatija u životu, a tek poneka mogla bi se nazvati ljubav. Dve su bile ozbiljne i tada sam bila blizu braka, ali nije bilo suđeno.
Izvor: Večernje novosti