Obožavam pijace u proleće, kad sa tezgi zamiriše prvo zeleno povrće, narcisi i jorgovani. Već na ulazu, zapahnuo me je svež miris cveća iz ruku jedne cigančice. Kupila sam ogroman buket narcisa. Na tezgama je bilo svega. Karfiol, brokoli, spanać, blitva, zelje, mladi krompirići, šargarepa…pomorandže, kivi, banane, jabuke…pa paradajz, krastavac, jagode, pa čak i breskve…u redu preko puta jaja svih veličina, sir, kajmak, kore, rezanci, med…pošto blitva…a krompir , vidi kakav je ivanjički…kol’ko ti je šargarepa…molim vas kilo zelenih jabuka… Pogled mi je privukao žustri izlazak neke trojice u crnim kožnim jaknama iz menjačnice. Razišli su se na tri kraja pijaca. Jedan od njih krenuo je ka sporednom ulazu na pijacu i stao kod kapije. Zadržala sam se kod tezge sa sušenim voćem, razmišljajući da li da kupim pakovanje suvih kajsija i brusnice da mi se nađu u rancu, a zatim se uputila baš ka toj kapiji. Dok sam prolazila pored čoveka u crnoj kožnoj jakni, čula sam ga kako je promrmljao za mnom ’devize, devize, evri, evri’. Pogledala sam ga užasnuto, pitajući se da li se on to šali.’Devize, evri’ čulo se opet i ja shvatih da se ne šali. Znam da nam je privreda u problemu, zbog ovih tupadžija što nam vode zemlju. Znam da i najmanja talasanja i pomeranja utiču na kurs i da će neki tajkun, broker, bankar, kriminalac to da iskoristi. Palo mi je na pamet i da su ulične dilere lansirali ko zna čiji centri i interesne grupe, u nameri da se neko kao ja sledi kad ih vidi i čuje, ne bi li nam takvi prizori osvežili sećanje i učvrastili nas u odluci da glasamo protiv njih... ’Devize, devize’ mislila sam da više nikad neću čuti, baš kao ni zvuk sirena koje su najavaljivale bombardovanje. I šta sad da mislim? Vesela šetnja po pijaci završila se tako što sam brzim korakom krenula uskom uličicom, gledajući svoja posla. Zaboravila sam da se vikendom to mesto pretvara u buvljak-sekond-hend. Na asfaltu raširene prostirke i najloni služe kao tezge prodavcima najneverovatnijih predmeta. Težak zadah bede zamenjuje svežinu prolećnih mirisa. Hodam kroz berzu otpada. Brkati Ciga sa prljavim kačketom u zubima drži filter od cigarete. Slaže svoju robu. Na najlonu ispred njega stoje poređani gola lutka bez jedne noge, flomasterom išaranog lica, žalosno ofucane farmerke, neki predmeti od gvožđa, delovi nečeg, potpuno potrošeni lakovi za nokte u nekoj probušenoj korpi, naočare model ’Rip Kirbi’ sa jednim napuklim staklom zalepljenim selotejpom, užasno stara i dotrajala obuća, na jednom mestu par cipela, različitih… Ko kupuje takve stvari, pitam se, svesna da ne mogu ni da pojmim sudbine tih ljudi i stvari koje prodaju. Na drugoj prostirci, jedna baka prodaje odeću. Druga baka stoji pored i naslanja jednu suknju na sebe, dok joj prodavačica namešta, uveravajući je da je dužina dobra. Veselo ćaskaju i smeju se. Verovatno stara mušterija. Neka deca prodaju polomljene igračke. Jedan musavi dečak viče na drugog, zato što se igrao sa vozom koji je na prodaju. Ovaj drugi ga gleda dok se sa obe ruke češe po kosi. Dve devojke prodaju potrošenu šminku, plastičan nakit, šnale i češljeve. Mirišem svoje narcise. Buket sam platila 100 dinara. Šetala sam po pijaci kao kroz park. Onda sam čula tog dilera kako prodaje devize na ulici i to me je zabrinulo. A šta li brine ove ljude? Taj diler sigurno ne. Niti to što dinar pada i što je sve neizvesno. Niti mračne najave o postizbornim koalicijama i povratku u vreme izolacije i glupog inaćenja sa svetom. Moj buket narcisa za njih je opstanak još dan, dva… Gledam tu polugolu decu. Razmišljam šta bi trebalo uraditi sa njima. Dajem im novac, pazeći da me ne dodirnu prljavim ručicama i da neka vaška ne sleti na mene. Zaranjam nos u buket narcisa da ne osetim miris nesreće sa njih. Bežim sa tog mesta kao da je beda zarazna. Šta drugo mogu?

Želim da vam svima kažem da sam poslala dlanovcima mejl sa molbom da onemoguće divljanje i najezdu kojekakvih sektaških ideja na ovom portalu.Iako sam skoro sigurna da će me dlanovci iskulirati, mislim da ipak ne treba ćutati i sklanjati se od ovako agresivnih poruka. Jer, ovde se više ne radi samo o seksualnoj opredeljenosti, opsednutosti, frustracijama.... Ne radi se više ni o reklamiranju sajtova, časopisa, noćnih klubova...... Zaista mi ne smetaju različita mišljenja, smatram da blog tome i služi. Ipak, postoje granice dobrog ukusa, pa i granice zdrave pameti i morala,ako hoćete. Ne želim da čitam o ozračenosti mladih i o tome da je 60 odsto omladine u Srbiji sterilno sa ''genijalnim'' zaključkom čemu sve to vodi. To nije samo mišljenje koje se razlikuje od mog, to je manipulacija činjenicama, to je bolesna laž, sračunata da privuče i zavede nekog podobnog, da zastraši i ponudi neko svoje rešenje, koje se za sada smešno naziva ''rezolucija o porezu na neženje''.

’’Beograd se najzad beli, blješti na ovom julskom suncu, hteo bi da bude dostojan nostalgije onih koji u ovom trenutku misle na njega. Da smo nekad živeli pametnije, danas bismo živeli bolje. Međutim, za nas je komplikovano živeti pametno i organizovano. To nas mrzi. Mi više volimo kad je loše, a jednostavno..............Da su mnogi ljudi bez vrednosti bili pametni i objektivni, nikad ne bi postigli ono što su postigli. Mnoge je samo glupost spasla anonimnosti................ Obećajte sebi da se danas nećete nervirati, bez obzira na to šta vam se dogodi. Pa tek ako vam se baš ništa ne dogodi, možete se zbog toga večeras malo iznervirati............... Navikavajte se da mislite i ovako: Ako vas niko ne razume, to jedino može da znači da vi niste u pravu. Budite lepi i vedri kao ovo jutro. Izdržite tako koliko možete. Smračite se, ako morate, tek kad se dan smrači. Budite logični: bolje je da vam bude lepo nego ružno.............. Čuvajte srce! Srce ne strada ni od rada, ni od zdrave ljudske muke i nevolje, već od samoljublja i povređene sujete. Za srce nema težeg napora nego kad se mnogo bavimo sobom........''

’’...imam, dao Bog, petoro dece, što moje, što dobijene u miraz. Imam i dvoje unučadi. I njih mi dao Bog, hvala mu. No, moji unučići mi ne trče u zagrljaj, obraćaju mi se službeno, kao pismo od sudije za prekršaje, ili snebivajući se, pogleda koji prvo siđe na zemlju, pa se odande polako, stidljivo pritigne ka meni... Mnogo više se raduju kučićima i mačićima, koje život u gradu ne može da im priušti... Možda sam ja kriv. Verovatno sam ja kriv. Sigurno sam ja kriv. I tek toliko da nasekiram svog drugara Gorana, patološkog puritanca u srpskom književnom jeziku, opet ponavljam, ja sam kriv..... Ma najlakše je priznati krivicu, odmah se osetiš bezgrešnim, većim i lepšim od onih kojima si priznao krivicu.... Besplatan oprost grehova... muka je kad ostaneš sam i kreneš da kopaš po tom svom olako isporučenom priznanju... kaže, ljubav prema detetu je najveća na svetu... ljubav prema unučetu se ne meri ničim poznatim, ponajmanje nekakvim mikroprostorima, kao što su svet ili život...’’

...ćuti...nije tako...ništa nije onakvo kako izgleda...ne presuđujem...ne osuđujem...ne pametujem...ne kažem ništa...samo kažem da ne znamo...opet ne znamo...ali ćuti...ti ne znaš...ja ne znam...znam samo da ne znamo...i znam da nam ni ova naša večnost nije dovoljna da bismo znali...ne postoji crno...ni belo....samo ćuti...ne govori...skreni pogled...gledaj na drugu stranu...ovo?...ovo je neka greška...i ovo je prava stvar...sve zavisi odakle posmatraš...sada liči na tačku...na crnu tačku...na crnu rupu...guta te...uvlači...plaši te...prkosi tvojoj gravitaciji...iz nekog drugog dela svemira...slobodno gledaš...i pogled je spektakularan...ono što vidiš, to je zvezda vodilja...hej...tu skrećemo...ali ne još.