Večeras ponovo razmišljam o tebi. Opet mi misli odlaze nešto južnije, nošene jesenjim povetarcem koji se poigrava lišćem na granama. Prelaze prugu, Jednu, drugu… I onaj neboder što mi zaklanja pogled do tvoje sobe... Tiho poput iskusnog takta penju se do tvoga stana I ulaze kroz zaključana vrata... Spavaš li...? Ili i tvoje misli sada negde lete. Da li ponekad i do mene slete? Ili još uvek sam ti stranac? Ipak spavaš... Ne, neću te buditi. Ionako ne znam šta bih ti rekla.. Na papiru istrganom iz neke beležnice ostavljam ti ove reči. Jer jedino tako znam nešto reći.. Budiš se, čitaš i ne možeš sakriti iznenađenje Znam, i mene je iznenadilo. Tako je to kad pustiš srce da luta... Često završi gde se namanje nadaš... Ali uvek pronađe najbolje rešenje... Misliš li sada bar malo na mene?

Девојка је чекала авион у чекаоници једног великог аеродрома. Пошто је требала дуго да чека, одлучила је да купи књигу и да прекрати време до поласка авиона. Поред књиге, купила је и пакетић кекса. Села је у чекаоницу. Поред ње била је столица са кексом, а са друге стране седео је господин, који је читао новине. Када је она узела кекс и господин је узео један кекс. Она се шокирала, али није ништа рекла. Наставила је да чита књигу, а у себи је помислила: ма гледај ти ово, да само имам мало више храбрости, до сада бих га већ ударила. Сваки пут када је она узимала кекс и господин, који је седео поред ње, не обазирући се, узимао је кекс. Наставили су тако, док није остао само један кекс у пакетићу. Девојка је помислила, шта ли ће сада да уради? Човек узе тај кекс и подели га на пола. Девојка је била шокирана. Покупила је своје ствари, узела књигу и пошла у другу чекаоницу. Нашла је друго место где није било никога поред ње. Када се мало прибрала и када је прошао бес, отворила је торбу да врати књигу и у торби је видела пакетић кекса, који је био нетакнут. Постидела се као лопов и тек тада је схватила да је кекс, исти као њен, био од господина, који је седео поред ње, али који је без шокирања, нервозе или препотенције поделио и свој последњи комад са њом, сасвим супротно од ње, која се чак осећала повређеном у сопственом поносу и осећањима. Колико пута смо у нашем животу појели туђ кекс, а да тога нисмо били свесни и никада нећемо сазнати. Пре него што дође до брзоплетог закључка, пре него почнете да мислите лоше, погледајте са пажњом детаље. Врло често ситуација није онаква како нам изгледа на први поглед. Daglas Adams

Prvo da zahvalim svima koji su odvojili malo vremena za citanje mojih zvrljotina.Toliko bih toga da ostavim ovde,toliko toga da podelim sa svima...bice vremena i za to zar ne... Ovom prilikom pozivam sve koji zele da se pridruze mom forumu Fantasia,da se lepo zabavimo i caskamo o raznim temama... Veliki pozdrav svima... www.fantasia.yoo7.com

Evo već danima se trudim da ne mislim na tebe. I stalno se sve završava samo na bednim pokušajima da te zaboravim. Pred očima mi tvoj lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u tvojim očima vidim sigurnost, tugu, požudu i vidim sebe. Ne sećam se da su me još neke oči tako gledale kao tvoje. U tvojoj blizini osećam nemir u telu. Kao da me neka sila vuče ka tebi. Kada nisi pored mene tada me jedino misli o tebi čine sretnom i ispunjenom. I dok mislim o tebi postojiš samo ti i praznina koja nam je suđena. A onda osetim kako mi telo podrhtava. To je samo požuda i to će proći. Tada pomislim, da će se već prvog jutra, još dok se sunce bude rađalo sve rasprštati kao sitne čestice koje lete po sobi i prelamaju se na suncu. Da će sva ta požuda nestati u prvom jutru koje dočekam sa tobom. I da će tada ova praznina koju osetim kad nisi tu postati nepodnošljiv bol. Znaš onaj koji kida dušu i ostavlja trag. Zato ću se polako povući. Možeš me nazvati i kukavicom i izdajicom ali ja nemam snage da se borim protiv sebe. A ako ostanem moraću. Jer tebe ce požuda proći a mene rane ne. K.K

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su ziveli svi osecaji: Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav je zelela ostati do zadnjeg trenutka, verna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima. Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh... Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama dalje. Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc. Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati za ime. Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem pre nego sto ga je Ljubav mogla pitati ko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vreme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vreme pomoglo, na sto se Znanje nasmejalo mudrim smeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vreme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".