Za stanare ulice, drinjske, celi se život odvijao, tu na 143 koraka. Prodavnica- baraka, kiosk, česma, obućar, kafana “Zlatna kapljica”, tezga sa svećama, onim grobljanskim. Uvučena dvorišta, musava deca i starci na hoklicama. Orah, veliki i razgranat, pod čijom krošnjom su se ispredale priče, ispijale kafe I pretsesali tuđi životi. Zvala se Lenka. Lepotica na glasu, cistokrvna ždrebica, izražajnih oblina. Hodala je visoko uzdignute glave, zabacujući dugu, crvenu kosu, uvek doterana, uvek gorda, uvek nedostižna. Živela je na kraju ulice, u oronuloj gospodarskoj kući , sa bolesnom tetkom, roditelje nije zapamtila. U početku su zivele od skromne zaostavštine, tetkinog pokojnog muža Milorada , a kasnije od male i bedne tetkine penzije, koju beše stekla , radeći u tekstilnom kombinatu. Šila je noćima za gospoje iz Gornje male, ostavljala po koji komad fine tkanine za svoju Lenku. Cicane haljine, tesne I pripijene, crni komplet sa velikom ružom na reveru, suknja na tufne sa žiponom, bluzice i kardigani. Isrobavala se dugo pred ogledalom. Prerano razvijena, privlacila je poglede muskaraca svesna svoje lepote. Treslo se tlo kad je hodala. Podpetice njenih crvenih cipela odzvanjale su drinjskom, dok je narod izvirivao preko ograda…Lenka, Lenka , lepotice, Lenka. Posle tetkine smrti , rođak Stanojlo zaposlio je preko veze u gradski komitet. Skoletali su je razni, od službenika do šefa. Udisali su parfem bele gardenije i odlazili na nedeljni matine, kod Bože Manakija , diveci se bozanstvenoj Riti Hejvort , tako nalik njihovoj Lenki. Nikog nije gledala, sve dok se negde oko Ivanjdana ne pronese glas čarsijom da se spetljala sa zamenikom nacelnika Hranislavom, inace oženjenim , predratnim oficirom , prerano penzionisanim. Glas o njihovoj ,navodnoj vezi, provlacio se kroz ulice i sokake, ulazio krišom u domove, uskakao u zlobna usta oronulih domaćica i ponovo se vraćao do trga i kafana. Kažu da su vikende provodili u Banji, u vikendici njegovog rođaka i po beogradskim pansionima i radnjama. Kažu i da je nosila bundu od nerca, Batine cipele i najfiniju robu iz Beča. Prestala je da radi. Čekala je Hranislava u kineskim penjoarima, požudna i vrela mu se bacala oko vrata , pa ponovo ispraćala i čekala, ispraćala i čekala….čekala…..čekala…..Jednom ga je pokisla presrela pred kancelarijom. Reče joj da odlazi sa porodicom u Beograd i da se neće vraćati. Nije pitala ništa. I šta bi. Nije joj nikada ništa obećavao . Čak i dok su ležeći na uštirkanoj posteljini, banjskog pansiona, poslednji put prebirali po bokovima, nije ni reč prozborila o odlasku. Počesljala se, navukla svoje stare, crvene satenske cipele, zategla čarape, opravila suknju i otišla. Ostavila ga je u mislima da gresi, da nije smeo da dopusti da ga familija natera na odlazak zbog potonjeg skandala… Grad je postao pust bez njega. “Bez stida i srama je”’ govorile su torokuše. “Poseticu je neko vece” mislio je u sebi zadrigli kafedzija. “Vidi samo tu kosetinu, pa te grudi misli da je neko” govorase gospoje,stisnutih usana. Svima njima u inat, hodala je da se tlo treslo. Hodala i nestala. Kazu da je u Zagrebu usvojila decaka , kazu opet da se zaposlila u krojackoj radnji “ Iglom kroz svilu”.Jedni opet pricaju da se utopila na Lidu. Ko ce znati? Lepa Lenka. “Rita” iz drinjske!

Oduvek je bilo, sve svoje sa sobom nosi. Ko ciganin cergar, natovaris na mazgu, rasporedis po bisagama i put pod noge. Kad u daljini spazis vatricu neku, posednes, ogrejes dlanove, al tovar ne ispustas iz vida.To sto cuvas po okrpljenim, izandjalim torbana nikome nije vazno do tebi. Kora hleba, pokvareni nemacki sat, perle od semenki, pohabani sanovnik, ofucane tarot karte i nesto sto lici na kuglu za proricanje. E, ta kula, je kljucna za svakog cergara. Bez nje, nisi nista, tvoja dusa nema smirista, bez nje godine i dani ostanu bez obelezja. Gladis je dlanovima, ugrejanim od vatre, tepas joj i sapuces reci samo tebi znane. A ona se ko pohotna zena otvara, uvija i prede. Pohranila je sve tvoje tajne i ne samo tvoje. Tajne ovog prevarenog sveta, tajne da zivot nije samo jedan i da se vremenski portali otvaraju samo pred kisu. Da zmija ne ujeda, ludak ne napada, da crna nije crna, da bela nije bela. Djavolja rabota, uvijena ko marama, grudi obnazene, gola stopala.Tu u kugli, zarobljen je beli konj iz snova, i ona sto je netragom nestala, i sareni staklici iz tajne fijoke i pas nem ko riba...Otvarace ti vrata, neotvorena, postavljati trpeze i tociti vino. Ljubices neljubljene, ukrotiti neukrocene.Sve dok je ne poklopis kasmirskom maramom. Huk ce da utihne, boje da se razliju. Strpaj je na vreme u bisag. Popenji se na ragu i put pod noge.A tamo, hiljadu puteva. QUESTA PER MILLE STRADE.

Pokusavah, bezuspesno ovih dana da se ulogujem. Nista. Upornost se veceras isplatila. Mozda malo, ne malo, debelo, kasnim sa cestitkama za protekle praznike. Mada, jos nije prosla kineska nova godina, ovom prilikom vam je pre roka cestitam.Ziveli vi meni, zmaja u ruke pa u kinesku cetvrt na vreme.

Godinama se resavam, da postanem vegetarijanac. Pokusavah u vise navrata, al` se uvek nekako uhvatim za postapalicu :"Ma nisam ja karakter "
.Ma jel, nisi karakter?
"Pa super"- kazem sebi,"Sakupljas zivotinje po putu, zao ti kad kolju gudu, jagu, pile, ne daj boze konjce,a ovamo se vadis na tzv."sitne slabosti".
To se jos nekako i da resiti. Napunis friz povrckama, prelomis u glavi, ojacas karakter i gotovo.
Postajem gadljiva ( valjda to ide s godinama )a bogami i alergicna, na neke druge vrste, za koje zivotinjski svet moze da se pohvali super inteligencijom.
Neka mi oproste guske, patke, mrmoti, gabori, svinje, ovnovi, krave, stakori, gliste, magarci, koze i ostala raja zivotinjska. Neka mi oproste, jer cu ih uvrediti poredjenjem, sa nekima, koji se nazivaju ljudima. A ljudi ko ljudi. Uvrede se kad kazes stoko. E,stoka mozda nema iq , po meri, al stoka vuce, stoka se muci, stoku ubijaju, stoku pojedu. Mucenicki jedan svet. Ljudi poneki, ni da zavrede da budu stoka. I tako u krug. Jedni su marva na dve, jedni na cetiri noge.
Cudo Bozije!

...Ovo mi pomalo lici na preseljenje....Uselis se u novu gajbu (tj.krenes da blogujes na nekom drugom komfornijem blogu )al` ti srce ostalo u staroj....Zato valjda sto gajbu ne cine zidovi,parket ili plocice...Gajbu cine secanja,uspomene....Tako i ovaj blog cine ljudi...ne ni administrator....ni log petljancije...ni siromasna grafika ....ni nedostatak inventivnosti...blog cine blogeri....Eto svratih u staru gajbu i zatekoh vas drage ljude ...Mag ,Tea ,Emp ,Bull....I blam me sto ste vi uporni a ja malo odustala....Ma necu bre da patetisem...Necu da kazem da sam se vratila ,kad nisam ni otisla...Buenos dijas mucacos