Sheki's on the road again. Dokopasmo se nekako auto puta Nis-Beograd. Ozezem ja po gasu 150-160 i tako dalje, cisto da produvam motor, inace, ne bih ja. I jednog momenta shvatih, ako potrosim svo ono gorivo, kako opet da stanem na pumpu, ako izvadim kljuc da otkljucam rezervoar, motor ce se ugasiti. Logicno. I da li cu ga ja posle ponovo upaliti? Nije mi za zezanje. Posle svega, dobrog-covek-koji-vozi-mecku, Ljubise vatrogasca i opste nemastine struje. Ne treba sudbinu izazivati. I dalje mi mastamo o OMV-u, sada vec svesni da nema nista od kafe, jer se motor ne sme gasiti, ali bar nesto da pojedemo. Nista posebno. Samo nesto malo, sendvic, bilo sta tog dana da metnemo usta. U daljini se vidi velika reklama pumpe i mi prilazimo. Ja vec u ustima osecam divan ukus kafe za poneti, koju svakome preporucujem. I taman da skrenem, a ono prebacili neke uchkure preko ulaska na pumpu i oznake STOP, STOP, OJS! Tu smo vec poceli da se smejemo, a ja dodajem: E covece, da nisi bio samnom da vidis, a da ti pricam, ne bi mi verovao! Pred Beogradom smo imali malo srece, pa je pumpa radila, te ja ostavih svog coveka da odrzava vatru na ognjistu, a ja otrcah da kupim sendvice i pice, jer na OMV-u koriste kartice. Haleluja. Naredni problem se opet javio u obliku pitanja: Kako otvoriti gepek da izvadimo stvari, jer imam samo jedan kljuc? Dobro, to je vec bio manji problem, jer smo stigli u Beograd i tu je nekako svaki problem sa kolima manji. 440 km manji. Problem je resio jedan moj prijatelj koji radi u strmoj ulici, pa su me njih dvojica malo gurnuli, ja upalila i sva srecna odvezla dragog do njegove gajbe, a ja srecna i vesela, kuvana i otekla stigla kuci. Nema epiloga. Nema naravoucenija. Nema zakljucka. Takav je bio dan.

Moj auto se trudi da ugodi vozacu i da me redovno obavestava koliko ja mogu jos da predjem km sa preostalom kolicinom benzina. Kad je pao na 50km, ja shvatih da su OMV i kafa na drugom mestu i skrenem na prvu pumpu. Covek mi nemustim jezikom objasnjava nesto i ja nekako razumeh: NEMA STRUJE. Dobro, nema tu, bice na sledecoj pumpi. Nece. Bice na sledecoj. Nema sledece pumpe. Benzina za jos 20km. QQ, sta sad?! Tu se oglasi moj dragi: Najbolje je da se vratimo do prvog mesta i da potrazimo pumpu. Moj dragi se mozda ne razume u motore, ali je covek neslucene inteligencije i obrazovanja. Retko kada daje nerazume predloge. Bez razmisljanja okrenuh auto za 180 i nakon 7-8km udjosmo u mesto: Vranjska Banja. Pumpa odmah u ulasku. Da li neko mozda ocekuje preokret? Greska. "Gospodjo, nema struje." "PA STA SAD JA DA RADIM?????!!!!!! KAKO DA SE MAKNEM ODAVDE????!!!! JA MORAM DA STIGNEM U BEOGRAD!!!!!!" Covek je na moje urlanje jedva podigao glavu i udostojio me: "Otkud ja znam sta da radite. Uostalom nema struje u celoj juznoj Srbiji, a nemaju pojma kada ce da je ponovo bude." "A gde je sledeca pumpa? Jel tamo ima struje? Jel vi imate njihov telefon? Koliko je to daleko?" Ne odustajem ja tako lako. "Ima u .... (ko bi se setio kako se zove to mesto), to je 15ak kilometara odavde. Za struju ne znam, telefon nemam." Sta uciniti? Ici ili ostati? Cekati ili rizikovati? Biti hrabar ili strpljiv? Vecna dilema izbora. Da ne mislite kako cu vas sada udaviti visim oblicima filozofskog zakljucavanja, mogu vam reci samo da je moj auto sam resio problem. Jednostavno - NECE DA UPALI! Ali ni da kresne. Ni jednom da zavergla. NEEEEEEEEEEEE... Sta mu je sad, koj moj? Anlaser, sta moze drugo da bude. Dizanje haube - drugi deo. Pumpadzija, koji mi je, uzgred, vec zestoko nesimpatican, komentarise: "Pa lupnite ga necim da se pomeri." "Koga, bre, da lupnem? Gde da lupnem?" Nije ovo moj yugo da ga lupam po anlaseru kljucem za odrvrtanje tockova. U tom trenutku desi se cudo, stize struja. Krenuse svi lagano da se muvaju po toj pumpi i da odlaze. Mene niko ni da pogleda. Vidim ja da ce meni ona stara jedino pomoci: Dete dok ne zaplace niko ga i ne gleda. Tu ti ja iskoracim na sred pumpe, sve sa rukama na bokovima, sto bi rekli "stav u F" i dreknem: Dobro, ljudi, sta se vi ovde svi pravite blesavi? Pa vidite da imam problem. Hoce li iko meni da pomogne ovde? Sta vi mislite? Na sta to lici? A scena ko iz italijasnkih filmova teskog realizma. Udarim ja po njima bez milosti, a najvise je kriv onaj pumpadzija. Taj me je posebno iznervirao. Ne moze on meni da zauzima stav: Boli mene ..., a ja da imam veliki problem. E, pa bato, nece moci! Sad cu da ti drecim, samo da vidis. I da ne poverujete, stav radi. Odjednom se svi sjatise pod mojom haubom. Zurka. Pipkaju, lupkaju, drmaju kablove, okrecu kljuc. Jedan je otisao najdalje. Kaze on meni: "Gospodjo, ja sam dundjer." "Drago mi je gospodine, ja nisam." odgovaram ko iz topa. Nastavlja on: "Evo tu je meni traktor. Ja cu da vas vucem do majstora. Ima tu jedan odmah blizu. A vidite (nas covek bi crk'o da ne provuce kroz svaciju muku i onu svoju) meni danas bio majstor za bunare, evo ovaj ovde (tako se meni ukaze i nevidjena cast, pa upoznah i majstora za bunare) i kopao covek 15 metara i nista. Takav je danas dan. Nemojte da se nervirate." Bi mi tu mnogo lakse. Zamisli da je meni neko kopao 15 metara i nije nasao vodu. Strasno. Vide oni da nema vajde od te dundjerske zurke pod haubom, pa resise da guraju auto, da vide hoce li da upali. Inace, mala digresija, sipala sam goriva za 3.000 dinara (1 cek), jer sam bila kratka sa dinarima u kesu, a ovi nisu videli kreditne kartice ni na slici. Auto upali ko metak i ja se tu izljubih sa svima, osim sa pumpadzijom. Ovim putem, takodje, zelim javno da proglasim: U okolini Vranjske Banje ima dobrih ljudi, a posebno je dobar Ljubisa vatrogasac. Obecala sam da cu ovo uraditi, pa je red. Nastavice se...

Divno jutro, subota. Vrucina se jos nije spustila nad malo mesto, na Ohridu, ali cisto nebo i sunce obecavaju topao dan. Away, to je poslednji dan mog odmora i mora se krenuti kuci, za Beograd. Prevoje od Ohrida do Tetova, moj crveni ljubimac prosao je uobicajueno, bez napora. Sto taj voli uzbrdice, to je cudo jedno. U Skoplju smo se moj dragi i ja malo pogubili, jer ako niste znali u Makedoniji, kad vam na znaku nacrtaju pravu stelicu, to ustvari znaci da treba ici polulevo. Vratismo se mi nekako na pravi, polulevi put i za nekih 40ak kilometara napravi se kolona, pa i svi stadose. Znam ja da su Tabanovci granica, ali nisam ocekivala da ce me 100m od table za ulazak u mesto docekati kolona DO GRANICE. Uhhhh... Sedis tako u kolima, ispred tebe fina gospoda iz Italije, u crnom BMW-u, doduse malo cudnu muziku slusaju: Kad si otislaaaaaaa, mene si ostavilaaaaaaa..... ali dobro, Evropa je to, ko smo mi da sudimo. Iza tebe isto fini ljudi iz Evrope, Nemacke. Ona malo uvijena u neku sarenu maramu oko glave, ali to je valjda novi modni pravac, mi uvek kasnimo (mada se ja iskreno nadam da ce nas ta moda, svakako zaobici). Sa leve strane preticu kolonu oni koji te uvek nateraju da se zapitas, da li su oni glupi sto ce ih mozda sacekati panduri iza okuke (sacekali su ih) ili si ti glup sto stojis tu (jer nema sanse da su ih sve kaznili). Gore, na opste iznenadjenje, ono isto sunce koje je obecavalo lep dan. Termometar u kolima pokazuje tricavih 50 stepeni. Od tecnosti u kolima imamo, kao sto to iskustvo nalaze kad se putuje po ovolikoj vrucini: litar maslinovog ulja, dva preslatka soka od necega, dve litre Ouzo-a i litar antifriza (Amin). Prelazak obe granice je trajao nekih dva ipo sata i kada konacno odanusmo, ja njemu: prva, druga, treca, a on meni: wuuuuuuhhhhh... Izgubi auto snagu, ugusi se i ugasi. Tu, na sred puta, iza krivine. Upalim ga ja opet, dobi on malo snage, krenu jos 100m i opet isto. Iza nista, ispred nista (jedna tabla koja nas uctivo obavestava da je naredna gasna pumpa na 3km). Izasla ja iz kola i digla haubu. To je, otprike, i sve sto mogu da uradim. E, da! Umem i da gledam pod haubu. Sto bi moj otac rekao, a recit je covek: "razumem se ko Mara u krivi". Ne znam ko je Mara, a jos manje kakav krivi, ali u ovom momentu bas mi se ucinilo prikladno. Trougao nemam, ne rade mi cetiri migavca, nemam sajlu, verovatno nemam ni mozga, ali o tome neki drugi put. Tu smo mi stajali neko vreme, krenula ja da okrecem 987. Kad, stade covek. U mecki. Sto ce se moj kum sada obradovati. If you drive mecka, you must be a good man! Odvukao on mene do njegove kafane i stanice Auto moto saveza. Kad tamo jos jedan nesretnik sa zenom i Volvo-om. Da ne verujete. To je vec previse za slucajnost. Ako sam do tog trenutka i imala razloga (a nisam imala) da zamerim svom dragom sto se ne razume u kola, vise mi to ne bi palo na pamet. Sta on, koj moj pa ima i da se razume, kad i majstor gleda u moj motor ko ona Mara od malopre. Ipak, ja sam razmisljala ovako: Pa ljudi, ako mene yugo nije ostavljao, nema sanse da me ovo cudo ostavi na putu. Peglica jeste, sto jes, jes. I to po gradu. Kad god joj je palo na pamet. Ali budimo realni... Prosto sam imala osecaj da to nije neki kvar i pretpostavila sam da je auto jednostavno presisao, da sam ga previse nabijala gorivom tokom te mukotrpne kolone. A nisam ga gasila, jer sam primetila da mi anlaser malo krci. I... bila sam u pravu. Nakon nekih pola sata, sela sam za volan, upalila auto i krenula bez problema. Zahvalila se dobrom-coveku-koji-vozi-mecku i krenula puna nadahnuca dalje. Da sam znala sta me sve ceka do kuce, sela bih tu odmah i sa dobrim-covekom-koji-vozi-mecku isplakala se ko malo dete. Nastavice se.... (na zalost)

Od kada sam stasala u godine kada mi je bilo objasnjeno za sta se velicina jos moze vezivati, ubedjivali su me da ona i nije bitna. Pominjala se i neka tehnika, kao mocno oruzje onih koji ne poseduju gore pomenuto obelezje. Kao dobra devojcica prihvatala sam izlozena tvrdjenja bez pogovora i bila ubedjena da velicina, zaista, nije bitna. I onda se desilo ono najmanje ocekvano: dosla sam u posed velikog! Ista ja, isti grad, iste ulice, isti ljudi oko mene voze, a sve je drugacije. Da sam mirna i krotka zenica - nisam. Da sam prznica – jesam. Ne napadam prva, ne prastam kad me napadnu. Rastem u gadnu babu. Takva sam i u saobracaju. Volim da isecem, volim da budem bezobrazna, da pronadjem svoje mesto pod suncem sivih beogradskih ulica. Petnaest godina su me kalili taksisti, nervozni i frustrirani muzijaci izbaceni iz kreveta bez spontanog i nicim izazvanog - znate vec, zadrigli soferi gradskog saobracaja iz miloste zvani»majstori«. I uspeli su da kreiraju, najbljaze receno, uklopljenog ucesnika u saobracaju. Kad isecem, neki me puste, neki zatrube, neki i nece da puste, pa se ja povucem. Neki vele «ma luda zena» necu da krsim auto o njenog yuga, drugi opet imaju i gori krs od ovog mog pa bi «da mi pokazu» svog boga. I tada, kada sam mislila da sam iskusna, da sve znam, u moj zivot je usao ON. Crveni lepotan, koga jos uvek lupam o branike jer nemam osecaj koliko je dugacak. A jeste. I sve je sad oko mene drugacije. Svi mi se sklanjaju i veliki mali, i lepi i ruzni, i veseli i frustrirani. Jos se ne kacim sa «majstorima», cudna je to kasta, em su mnoooogo veliki, em nisu njihovi – ti veliki... pusti ti to... Ostale samo pogledam uz blagi osmeh kroz staklo i cim skoci ona kazaljka na TURBO skali, njih nekako vise nema sa druge strane stakla. Zene!!! Ne dajte da vas lazu! Velicina nije bitna, samo ako je VELIKI!!!!

Sedim tako, pre nesto manje od godinu dana ispred Meka na Novom Beogradu, u mom yugu. Nemam gde da spustim casu punu Coca-Cole, nemam gde da odlozim fish mek. Ovaj do mene, takodje. Pojedosmo to nekako, zapalismo po jednu cigaretu. U kabini dim ko u gasnoj komori. Otvorim vrata, a kosava ko da nema gde, cela usla u moj auto. Mislim se ja, pa i glasno izgovorih: "Hocu li ja ikada voziti ista bolje od ovog sranja?" Ono, radis, ucis, trudis se. Odgovoran si, lojalan. Radis drugi, treci posao uzgred. Crkavas ko stoka, a vozis sranje. Sedim tako sinoc u svom pristojnom Volvou, mesta koliko hoces, za pice, za klopu, noge da prekrstis. Zapalis cigaretu, na prst otvoris prozor, klima radi svoje. Kosave nije ni bilo, a i da jeste, who cares? Sa svakog od cetiri zvucnika cuje se prijatna muzika. I zapitam se tada? Zasto smo, bre, prokleti? Ni jugo, ni Volvo, nista ne moze da se meri sa onim danima kada sam vozila malu, a crvenu (sto bi cigani rekli - na srecu) peglicu. Mesta nema ni za prevoz, prozori se otvaraju sami svaki put kad se rasklima srafciger, a nekad i vrata. Tek tako, u krivini. Ali ta peglica je bila ispunjena smehom, glupostima, ogromnim ljudima koji su se zipovali da bi stali u nju. Plasili smo kucice, gadjali metkicima golubove. Zipovani isli do Panceva, Zeleznika, Ade. Po petoro, nije problem. Preskala sam sa njom iz vagona u vagon da bih stigla do mesta u auto vozu, slivala mi se voda niz rame dok je plovila kroz kisu i krivine Boke Kotorske. Taksisti su me gledali sa gnusanjem, zensko u peglici, fuj. Ali ja sam je volela, kao sto nikada necu voleti ni jedan auto, u to sam ubedjena. Nije to bilo ni davno, samo pre 4 godine... da li je do nas ili do automobila, pitam se...? Rekla bih da nema veze sa kolima.