Nema struje. Mrak je. Voda kaplje u kupatilu. Sva sreća pa nije bila uključena veš mašina. Zamisli ispočetka. Deca napolju mnogo jasnije se čuju. Mrak je.

Dakle, priča ide ovako.
Jednom davno pre 10 000 godina živeli su na ivici provalije dva mala stvorenja. Nisu imali krov nad glavom pa su spavali jedno pored drugog, priljubljeni, da im u ledenim noćima bude toplije. No, jedno od njih je bilo nemirno te je često znalo da se rita u snu. Jedne noći sanjalo je jedan neverovatan san.
Alternativan završetak serije „Vratiće se rode“.

Priča u priči ide ovako.
Pošto naši glavni junaci ne žive nekim idelanim životima zaintrigirani su dobitkom kuće u jednom banatskom selu. Prosto žele da se okoriste tim nenadanim zgoditkom kako bi izravnali svoje račune i ponovo bili na nuli. Možda i u plusu.
Ali! Sve je to u redu da im životi neće propasti u tom pitoreskonom banatskom seocetu, tik nadomak Beograda iako njima treba po 2 epizode da stignu do tamo.
Šta se u stvari dalje dešava.
Selom vlada Vampir (sa velikim V). Potomak Save Savanovića koji svojim zlodelima drži u pokornosti stanovnike sela. Pošto je popapao (tačnije isisao) određeni broj meštana, mudri seljaci su doskočili svojoj muci. Nakon sprovedene ankete i studije koje su izradili eminentni evropsko-rusko-američki instituti seljani su odlučili da urade sledeće. Sklopili su pakt o nenapadanju. Ali su se obavezali da će u selo da primamljuju žrtve koje će Vampir da napada. A kao paravan je poslužila jedna napuštena kuća čijeg vlasnika niko u stvari i ne zna.
I tako u selo, u ravnici banatskoj, dolaze dva prevejana momka sa beogradskog asfalta kome ne može doakati nikakva sila svetska ili paranormalna.
Zatim se tu odigrava veličanstveno finale, u ovom usporenom snu, gde dva junaka izlaze na megdan Vampiru. Jedan, naravno, gine takoreći prirodnom smrću jer mu Vampir iscedi i poslednju kap krvi iz organizma. Dok ovaj drugi isto tako umire, ali ne baš prirodnom smrću od strane Vampira.
Da se malo vratimo unazad. Primetili ste da taj momak sa beogradskog asfalta uvek ide nakako pogrbljen, kao da ne može da se protegne, kao da je u nekom grču. A usput se tu i tamo malčice i zakašlje. Elem, on u sebi ima elijena (Alien).
E, taj Alien u završnici serije izbija iz desnog plućnog krila našeg ljudskog junaka koji ne umire baš prirodnom smrću i ščepava Vampira za gušu. Vampir umire. Mir se vraća u selo. A nastavak serije je zagarantovan.

Videvši takav kraj u snu, jedno od ona dva stvorenja s početka priče se ritne i sa ivice provalije pošalje svog cimera u ambis. Oplakujući što ga je ovakva zla sudbina zadesila on ostatak života provede sam.

Pre neki dan je bio 29. novembar.
Na taj dan se nekad slavio Dan Republike. A iz Jajca je sve poteklo.

JEA!
Ovo nije skraćenica od Jedinstvenog evropskog akta, već, prosto rečeno, usklik. Usklik pionirima, samoupravljanju, bratstvu i jedinstvu, Jugoslovenskoj narodnoj armiji, najvećem sinu naših naroda i narodnosti...

A to što se na taj dan najviše prasića preobrazilo u pečenje nikom nije smetalo.
Čak ni toliko da vikne:
JAO!

„Čuvar prozora” predstavlja

POSLANIK SAM I ŽELIM SVOJU ZVEZDU KOJA SIJA

Starring:
Poslanik 1
Poslanik 2

Also starring:
Možda i Poslanik 3
Čovek sa ulice


Poslanik 1: Eeeeeejjj! Nećete vi mene da ugasite! Pa ja sam taj koga narod ište. Uostalom, naša publika plaća pretplatu da bi nas gledala. Eeeeeejj!
Poslanik 2: Tako jeeeee! Kome je stalo da gleda košarku i odbojku. Kome je to uopšte zanimljivo!
Poslanik 1: Ha, ha ha! Ho, ho, ho! Tako je! Šta zna narod. Ha, ha ha! Ho, ho, ho!
Poslanik 2: Kultura, nauka, obrazovanje, kome je to potrebno na velikom platnu Serbiawooda. Iako imamo drugačije stavove sa partijom Poslanika 1 mi želimo prvo da rešimo ovaj ključni problem naše države. Kosovo, Evropa , Kjoto! Doći će i to na red. Jednom. He, he!

Čovek sa ulice: Ko, Skupština! Pretplaćeni likovi?! Ma, daaaj, bre čoveče. Koga ti zezaš. Naravno da ću da gledm Đokovića, Grbića, Šapića, Gurovića, Stankovića i druge sportiste. Obavljaju korisniji posao od ovih naših domaćih zveza TV-a. Neka se oni svađaju dok mi gledamo nešto lepše. Možda će i da se smire malo će započeti nešto i da rade kad ih ne budemo gledali. Žele da budu u centru pažnje poput kakvog nemirnog deteta.
Poslanik 3: Jeres! Lomača! Kakva izjava! Oćemo samo sebe na TV! My precious!

NIVO STRESA: Veoma visok.
NIVO NOVCA: Veoma nizak.
DIJAGNOZA: Naprsnuće uma!


„Ali gospodine ova novčanica vam ne važi. Na njoj piše Jugoslavija.” Bledo zurim u vraćenu novčanicu i polako odmotavam film gde su mi je uvalili. Jedino je sigurno da je nisam uzeo takvu iz pošte. Tamo ti samo daju one od hiljadu pa se ti slikaj gde ćeš to da usitniš. „Možete tu novčanicu da promenite u bankama.” izgovara to sa kezom na usnama. Uh!
„Gospođo, da li biste bili ljubazni da mi date novčanicu s kojom mogu našto da kupim. Ovoj nedostaje srebrna nit. Znate, pokušajte da prevarite nekog drugog. Ja sam suviše oprezan i ne bih vam preporučio da manipulišete sa mnom.” Na njenom licu ostaje kiseo osmeh.
„Gospodine, ali ova vaša kartica ne može da prođe. Transakcija je odbijena.” Izvinite, da li vi to mene z………?! Ovo vam je već ko zna koji put da mi istu priču prodajete. Probajte ponovo! „Vidite da neće. Stvarno mi je žao.” Trepće nevino očicama ispod naočara. Uzimam karticu i odlazim do automata koji je konkurentske banke od one na koju se moja kartica odaziva. Uzimam novac jer kartica funkcioniše. Nakon toga svi začuđeno gledaju kako se to desilo jer, pobogu, oni imaju instaliran najnoviji internet prenos podataka na kasama. Pobesneo plaćam kešom proklinjući monopolistu koji poseduje sve radnje u gradu i još bešnji što će da mi uzmu, naknadno, još neki dinar jer sam uzeo svoj novac sa ATM-a. Da poludiš! Uzimam kusur i odlazim. Kad sam došao sebi, i ohladio se u ladovini doma svog dugo utišani vulkan pod Jeloustonom je eksplodirao. Ista ona sa nevinim očicama ispod naočara mi je uvalila par dinara koji, naravno već pogađate, nisu važeći. Eeeeeej! Da sam kojim slučajem to video ispred kase verujem da bih uradio nešto dostojno crnih hronika, ako ne i bolje, tj. krvoločnije.

Postavlja se pitanje postoji li, uopšte, u ovoj državi neko ili nešto ko je zadužen da te nevažeće papirne novce i kovanice, koje su i dalje u opticaju, zameni. Ili da održava sistem plaćanja funkcionalnim bez nezadovoljstva potrošača, klijenata ... Očigledno da nema. Ima li nekog da ovde radi kvalitetno svoj posao a da mi ne pametuje kako niko nije kriv i da je sve u redu kada zdrava logika pokazuje da je većina stvari trula. Nema takvog ovde, mister!

Stoga sam ja odlučo da krenem u krstaški rat za pravilno funkcionisanje naše ekonomije. Nije to sada samo resor Dinkića, Jelačića i ostalih, već i moj. Ja koristim te pare, i ja ću biti taj koji će dati sve od sebe da potrošački deo ove srpske populacije oseti poboljšanja. Da budem nadzornik i tehničar i sve što je potrebno. Višestruka ličnost. Pa kada vam se sledeći put kasirka obrati sa umiljatim glasom i nepokvarenom svešću da vam uvali to će biti znak da ima nešto novo u ekonomiji našoj. Rat se vodi na svim frontovima i ne nameravam da izgubim. Dosta je bilo zezanja. Pošto hoću da živim u sređenoj državi daću i ja svoj doprinos. A ako se bude neko svađao po radnjama ispred kasa, kioska ili slično to sam verovatno ja. Slobodno se pridružite, jer kad nas je više problem se lakše rešava. A možda će vam i nivo stresa malo opasti.