Sta se desava kad onaj sto ceka ne doceka, a pri tom zna da nece docekati i da tako uzaludno ceka a jos mu nije ni jasno zbog cega ceka. E taj neko sam danas ocigledno ja. Ovako sva bolesna, smrkava i nikakva po ceo dan se vucem po kuci ne znajuci sta cu od sebe. Da spavam ne mogu (ni one zivotinje sto ih zovu lenjivci ne bi mogli toliko da spavaju), da citam ne mogu jer me peku oci (ili je to samo izgovor?), na tv nema nista sto mi drzi paznju, da cistim, perem, peglam, kuvam i ribam isto tako ne mogu jer sam bolesna, i tako se prepustam dosadi. A nema nista goreg od dosade, jer kako sam zensko, dosada u prevodu znaci analiziranje moje nove veze i mog novog decka. I tako analizirajuci svaku recenicu, intonaciju glasa, pogled, itd. dosla sam do strasne cinjenice da me danas nije zvao! Ali nije samo to, ja sam bolesna a on me nije zvao!!! Moj racionalni glasic, koji je obicno jaci ali usled bolesti se utisao, mi govori kako previse dramim i kako me je ipak zvao, doduse jednom i na 3 sekunde, ali ipak je zvao... Medjutim onaj drugi glasic koji je odjednom mnogo jaci mi govori kako nesto nije u redu, kako nesto ne valja, i ja ne mogu nikako da ga smirim. Tu je u medjuvremenu nasla mesto i gospodja sujeta koja mi nije dopustila da ja njega nazovem, nego koja me tera da cekam da vidim kad ce on to da se seti mene! I tako je cekanju dosao kraj, ne zato sto me je on zvao, vec zato sto me je umor ipak savladao... I ovako umorna, moj racio opet polako vraca svoju vlast i govori kako ce sutra biti sve uredu, i kako je sve to zato sto sam bolesna... Eh, ta dosada, sta ucini danas od mene! Inace kazu da lenjivac provodi 80% posto svog vremena spavajuci!

Ha! Uspela sam! Diplomirala sam i mnogo mi je lepo :-)Medjutim, uvek ima nekoga ko zeli da pokvari trenutnu srecu, a ovih dana nekako ih ima sve vise i vise! Svi me pitaju sta cu sad, lepo je to sto sam diplomirala ali treba sad razmisljati sta dalje, kad, gde na koliko,... Ma pusti te me bre svi! Hocu, zelim i uspevam da uzivam u ovih par trenutaka ciste srece, zadovoljstva i ponosa. I da, jesam zadovoljna sto sam najmladji diplomac, i sto mogu da ostvarim svoje dalje planove, i na kraju krajeva sto ima jos toliko toga da se osvoji i toliko snova da se ostvare a ja imam vremena na pretek. After all, I am only 20... :-)

Ok, opet sve radim kako ne treba. Kako je to moguce? Jednom napravim gresku, kazem ok, jbg, desava se. Drugi put napravim istu gresku, kazem ``e sad sam definitivno skontala da ne treba to da radim``. Ali treci put kad napravim istu gresku, sta onda? Mislim to je ipak cudno, zar ne? Znam sta cu uraditi, i znam da ne treba to da radim, jer znam da je to pogresno i znam da cu se kajati i osecati odvratno. I iako sve znam opet to uradim. Pa zar sam zaista mogla da verujem da me to putovanje nece promeniti, da se necu kajati kad se vratim?! Naravno da ne. Znala sam, znala sam duboko u sebi sta ce i kako ce biti. Znala sam i to sam i htela. Ali tako sam dobro sebe zavaravala! Ubedila sam se da samo zelim da vidim kako je s njim, da to nije nista ozbiljno, samo mala avantura koja mi ne da mira. Da cim se vratim, nastavicu s njim gde sam stala i volecu ga i vise nego pre. Otisla sam i prizeljkivala ono cega sam se plasila. Zelela sam da me pozove, da mi kaze da me zeli pored sebe, da mi kaze da je svo vreme cekao samo da budem tu, da me je strpljivo cekao,da... Ali nije. Nista mi nije rekao, pustio me je da se vratim u drugi zagrljaj. Pustio me je da mu se vraim, da pomislim da medju nama nikada nicega nece biti. Pustio me je da mu se vratim, da mi opet bude lepo, da verujem da su me svake nedoumice prosle, da se opet zavaravam. I opet mi je uspelo. Pocela sam da pravim planove za ostatak leta. Oticicu s njim u Egipat ili u Tunis i time jos vise nas pribliziti. Verovala sam, zelala sam da verujem svom silinom da je sve kao i pre, da sam ja ista. A onda me je on nazvao. Cim sam ga videla na sve sam zaboravila. On zeli da bude samnom, hoce da ga ostavim da bih mogla da budem s njim. A ja pomislim, znaci ipak me zeli. I u tom trenutku shvatam da cu ostaviti sve samo da bih bila snjim. I znam da gresim. Gresim jer ostavljam coveka koji me voli, sa kojim mi je lepo, koji zna sta volim, koji uvek moze da me nasmeje. Ostavljam ga da bih bila s nekim za koga znam da nije za mene. Znam a ipak ostavljam.

Odlucila sam. Odlazim. Za tacno godinu dana. A on? On ostaje da me ceka, da mu se vratim i da nastavimo tamo gde smo stali. A ja? Ja se nadam da cu se vratiti i da cu moci da nastavim tamo gde smo stali. On opet ceka, kao i uvek, samo se menjaju osobe koje ceka. A ja opet kradem necije minute koje bi mogao da provede trazeci neku drugu osobu koju ne bi morao da ceka. Ja opet kradem, samo se osobe cije trenutke zivota kradem menjaju. A mi? Oboje smo svesni i jednog i drugog, ali ne mozemo da se borimo protiv toga. On ce nastaviti da ceka a ja cu nastaviti da mu kradem vreme. A ostali? Mudruju. Savetuju. Pricaju. A kao da cute. Sve sto kazu mi vec znamo, svako novo resenje koje izmisle mi smo vec izmislili, svaki savet koji daju postaje beskoristan. I nakon svega... suze koje se skupljaju u uglu ociju... i osmeh pri susretu ociju...

Pocela sam da gledam seriju lost koja ja prosto fantasticna, jedva uspevam da se odvojem od tv-ea! A i kad se odvojim to je samo zato sto imam neke zaista neodlozive obaveze!