Признајем...свраћао сам понекад, да погледам је ли оживео... увек са надом да ћу прочитати неки нови интересантан ред "познатих" људи. Понекад сам такве редове и проналазио али то више није то. Додуше раније сам имао много више доколице на мојим рукама које се треба отарасити - сада то више није случај. Али ипак - недостаје ми писање. Пронашао сам друге видове интернет занимације - највећу заразу сајбер простора - facebook. Али то ипак није блог.

Nisam mogao da izbegnem da pišem o politici iako sam sebi obećao da neću dozvoliti da me to iznervira. Ali ovo juče je baš baš... Dakle deco, jel se radujete što vam je gospodin Solana pružio dobrodošlicu u evropsku porodicu. Baš ljubazan neki čika - čas daje naređenja da se na nas bacaju bombe a onda nam pruža srdačnu dobrodošlicu - tj. ne "nama" nego mladima... Verovatno najviše onim najmlađim, onim što su 99.-e bili u porodilištu koje je tomahavk promašio za stotinak metara. Ako vas jučerašnja izjava Čika Soljane nije naježila, ne znam šta jeste?

Da - to je ono stanje kada više niste ni budni ali i ne spavate. Stvarnost doživljvate kao neku vrstu lucidnog sna ali tu još uvek postoji osećaj kao da ne držite sve pod kontrolom i kao da će svakog časa da se pojavi neka košmarna kreatura koja će postojeće životne probleme začiniti još većim iracionalnim i nerešivim problemima koji će vas sve više gurati u to bure bez dna. Najgore je kada takvo stanje nastane neprimetno - plivamo kroz život, neke prepreke lako preplivamo neke uz još veći utrošak snage zaobilazimo, ali sve one ostavljaju trag u našoj podsvesti. Te tragove brišemo kroz san - onaj zdravi san koji osvežava. Međutim kada tereti svakodnevice postanu isuviše teški i san postane isprekidan i izmešan sa problemima iz stvarnosti uvećanih za taj iracionalni faktor podsvesti - onda je teško naći tu svežinu. Ono što preostaje je uzdati se u svoju snagu i plivati do kraja dok se ne preplivaju brzaci il dok se ne pojavi neko ko će pružiti ruku i izvući vas iz mutnih voda životnih problema i uvesti u šarenoliki svet emocija, ljubavi strasti gde ništa i nije tako teško...

Konačno, da promenim malo temu i udarim po aktuelnostima. Teško je a ne primetiti "sunce" na gradskim ulicama koje se specifično ogleda u garderobama naših dragih sugrađanki. Pa leepo što je došlo proleće. Doćiće i leto pa ćemo da pevamo - Djevojke u ljetnjim haljinama volim. Bilo bi lepo kada bi april uneo malo dinamike na tom sezonskom ljubavnom planu kod mene. Neću da odmah krenem da se žalim kako zbog posla "ne stižem" ali lepo je kada primetiš "poglede" izazvane garderobom neophodnom za poštovanje dress koda. Jedina prednost pravila oblačenja - moraću da je ovih dana iskoristim ;)

Hajde da se aktiviram malo i počnem da pišem...makar šta bilo... Pošto sam uvideo da se na poslu ne treba baš toliko truditi i da bi trebalo hvatati krivine, hajde da uhvatim koju ovde. Kao što se na slici vidi stanje na blogu je takvo kakvo jeste. Nedostaje malo dinamike - neki antagonizam - poželjno bi bilo muško ženski, ali pristao bih i na politički u ovom trenutku. Neko muvanje, šuškanje, flert, druženje, ispovesti (iskrene neiskrene stvarne izmišljene). Stvarno ne razumem? Pa šta ti ljudi uopšte rade kada su na poslu? Nije valjda da se svi provredneli pa samo na posao misle i ne sete se da svrate ovde? Ili je to možda udružena akcija administratora Srbije koji su rešili da iskorene zezanje u radno vreme o trošku firme? Ako je tako - nadam se da znate da to znači RAT. Kršenje osnovnih ljudskih a pre svega srpskih sloboda! ;)