Danas je sivo moja boja , ne bez sjaja ...

Već bronzano siva...

Poput nje i ja sam umereno nenametljiva , dajem vrelini blagost i tami svetlost .

Danas me pusti da uživam , ne nije mi ništa.

Želim da osetim i najmanju vibraciju života, s toga ćutim..

I ne , ne volim te manje .

Volim te jako , volim te čisto i nežno.

Danas sam u sivom , nenametljiva , a prisutna .

Bosonoga koračam stazom ljubavi naše ...

Znaš da volim se igrati , i znam da voliš tobom se poigravati. I dok sveća u sopstvenom plamenu gubi svoj dah , zgužvanu postelju našim tronom zovem. Bisernom ogrlicom stežem obruč , lagano , mokrim dlanovima, lagano prevlačim po savršenoj oblini bisera. Obljubljen bisernom požudom predigre , ti puštaš me da sokove svoje učinim tvojim. I ponovo i iznova magla od vreline pred očima tragove stvara... I znaš da volim te , izvijena tela za ljubav bisernu ogrlicu iz stiska puštam . Niz tvoje prepone posmatram vrelinu što poljubac mami... Voliš me , uzimaš moju dušu i ljubiš mi telo... I kad predigra preraste u žar sklupčane guje , ti prodireš ... Jutro , ponovno buđenje kraj tebe ... Volim te....

Polako poput smiraja dana , sakrivena u laticama ruža , sa očima deteta svoju novu riznicu misli otvaram.... Sa srmom na usnama ime svoje senke dozivam , hoće li doći , hoćeli mi se vratiti. U snovima , protkanim javom staklenim prstima reči ispisujem . Osmeh na licu i lagani bosonogi korak . Novi udah svežinom ispunjen. Pronađoh ovo mesto i tu me slavuj dozva, sklupčana ispod ljiljana ja ruku tražima. Evo pružam svoju , ali polako .Jer bojim se povreda... I neka priča počne....