U poslednje vreme, od silnih obaveza imam sve manje vremena za prijatelje. Medjutim imam utisak da ni to nije pravi problem. Ali da pocnem od pocetka...
U poslednjih godinu dana zivim u Solunu i kad se vratim u Beograd, to je skoro uvek na najvise deset dana. U tih deset dana pokusavam da smestim prijatelje, rodbinu (koje hvala bogu ima na pretek), roditelje, bracu, obaveze, lekare, i ostalo (iako deluje da nema sta ostalo, verujte mi i te kako ima...). Sto znaci da ako nemam vreme isplanirano do skoro savrsentstva nista necu uspeti da uradim i bice potpuno rasulo. I tako, moji prijatelji su prosto navikli da kad se vidimo da im kazem slusaj imam toliko i toliko vremena, da ponekad jurcaju samnom po gradu i onda sednemo na pola sata na kafu.
Priznajem, da sam ja u njihovoj gozi verovatno bih i ja poludela od toga nakon nekog vremena, mislim kakvo je pa to vidjanje?! Ali nekako svi pravimo kompromise, kako ja tako i oni. Nekako sam vremenom uspela da napravim pravi odabir ljudi sa kojima mi prija da provodim vreme, a uspela sam i da sebe nateram da sa ljudima sa kojima mi to bas i ne prija da resim po kratkom postupku: da prosto prestanem da se vidjam sa njima i da to svedem na komunikaciju mailom ili evenutualno jedna kratka kafa... Naravno, moguce da sam napravila neke greske i lose izbore.
I dosla sam do poente celog ovog posta. Nekako razmisljam sta mi je ciniti, i dal uopste treba nesto uciniti.
Moja, vec godinama, bliska i dobra prijateljica odjednom nema vremena za mene. I ja pocinjem da se pitam: kakvo je pa to prijateljstvo onda? Imale smo i ranije periode duze kad se nismo vidjale, prosto izgubimo kontakt par meseci ali se onda vidimo i sve bude po starom. Ali od poslednjeg puta kad sam dosla nesto se promenilo.
Nije da ocekujem da se ceo svet vrti oko mene kad dodjem u Beograd, ali ocekujem od ljudi koji su mi dragi (i za koje verujem da sam im ja draga) da odvoje barem nesto vremena da se vidimo. I iskrena da budem mislm da sam po tom pitanju skroz upravu. Shvatila sam da uvek ima vremena za ono sto se hoce (mozda ne odmah istog trenutka, ali ima), pa tako smatram da ako ja imam vremena za one osobe koje hoce da se vide tako i oni bi trebali da imaju ako hoce da vide mene.


OK, znate sta, necu ici dalje. Mislim jos uvek mi je jako stalo do ove prijateljice pa nisam jos spremna da out loud kazem ono sto je ocigledno.
Ovaj post ipak ostavljam za neki drugi put :))

Iako i nemam neku pricu da pricam, inspiraciju da pisem, dogadjaj da ispricam, imam veliku zelju da kucam...

Nekad mi je surfovanje po internetu bio potpuno nepoznat pojam, nije me interesovalo i kad su mi ostali objasnjavali koliko to moze da bude korisno ja sam zevala.
Nekada sam novogodisnje cestitke slala na vreme i na tuce.
Nekada sam sa svakog letovanja, zimovanja, putovanja slala razglednice, i to najmanje 20 komada.
Nekada sam slala mirisljava, vesela, ljubavna, prijateljska, tuzna, srecna i svakojaka pisma. Nekada sam zvala prijatelje sa govornice i iz poste.
Nekada sam pisala dnevnik. Nekada...

A sada ne pisem vise razglednice niti novogodisnje cestitke- saljem ih preko interneta.
Sada ne saljem vise mirisljava, vesela, ljubavna i ostala pisma, niti ih dobijam- sada saljem mailove.
Sada vise ne zovem prijatelje sa govornice, vec imam skype.
Sada vise ne trazim papiric sa naskrabanom adresom drugarice koju sam upoznala na moru- sada mi samo treba njeno prezime i imam je na facebook-u kao prijatelja.
sada vise ne pisem dnevnik- sada znam da slepo kucam na tasturi i to me mnogo vise smiruje od pisanja dnevnika.
I sada ce me mozda neko nazvati pateticnom, staromodnom, ili kako god, ali ja to zaista nisam. Divno je sto ne moram da stojim u posti i guram se sa ostalim da bih iz ko zna kojeg puta dobila dragu osobu sa drugog kraja sveta.

Divno je sto sada mogu da nadjem davno izgubljenu drugaricu iz detinjstva i da budem sa njom u kontaktu preko facebook-a jer je inace verovatno nikad ne bi nasla.
Divno je sto vise dobijanje novosti od drage osobe ne treba da cekam da na vrbi rodi grozdje. Sve je to divno ali opet...
Nedostaje mi onaj osecaj kad provirujem svaki cas kroz prozor u nadi da cu ugledati postara. Ili kad on zazvoni a ja se sjurim niz stepenice sve sa zajapurenim obrazima ocekujuci pismo.
Nedostaje mi onaj osecaj kad pisem pismo pa ga prepisujem hiljadu puta da bi lepo izgledalo, da bi lepse zvuaclo. Pa onda onaj osecaj kad najlepsim mogucim rukopisom ispisujem razglednice i cestitke za novu godinu na razno raznim jezicima. Pa cak i kad napokon dodjem na red u posti da udjem u govornicu ono sltako iscekivanje da cujem glas sa druge strane zice koji zvuci daleko daleko kao sto i jeste a ne da mi daje lazan osecaj da osoba sedi u sobi do mene.

Da, sve to nedostaje...pa ipak...upravo sad vise me ne smiruje pisanje dnevnika kao sto je nekad bilo, vec me smiruje sam zvuk lupkanja slova na tastaturi.

Ipak je sve to bilo nekada...

Nedavno sam pisala o usamljenosti, kako moze da dodje neocekivano, da nas napadne kad se najmanje nadamo... E pa ovih dana sam ponovo dozivela osecaj gubitka, medjutim ovaj put jaci nego ikada ranije. Ko ga sam izgubila, kada i sta ovom prilikom nije bitno, mozda i jeste ali se osecam jos uvek slabom da bih pisala o tome, a ipak necu i da unosim depresiju medju nase blogere :)) Bilo kako bilo, zelela bih da pisem o tome kako osecaj gubitka isto kao i osecaj usamljenosti dolazi neocekivano i mnogo jace nego kad je ocekivan. Neki kazu da je u pitanju vreme, i sa tim se potpuno slazem, medjutim to vreme je potrebno samo da bi se osecaj gubitka smanjio ili pak skoro izgubio ako je moguce. Ali cak i kad se osecaj gubitka smanji, kad skoro nestane, ili kad barem mislimo i osecamo da je skoro nestao, taj osecaj se nekako prikrade iz prikrajka kad se najmanje nadamo. Prosto nas iznenadi svojom silinom i skoro pa slomi. Ponekad nam je potreban jedan trenutak a ponekad vise njih da bi se osecali ponovo kao pre. I ne plasim se da necu moci da izadjem na krajem sa osecajem gubitka koji sada osecam, plasim se da necu moci da se iskontrolisem na ulici, u kaficu, u prodavnici, na poslu, u autobusu; u trenutku kad me osecaj gubitka bude napao neocekivano i jako... Kao danas, kad me je glupava marka na odeci podsetila na moj gubitak! Pisala bih jos, al verujte snage nemam, ali bice bolje u to sam sigurna :)

Kad sam bila mala baba me je ucila da pravim srpsku kafu. I, moram se pohvaliti, bila sam zaista dobra spremacica kafe. Tacno sam znala koliko secera, koliko kafe, koliko vode, sve kako treba. Medjutim, godine su prolazile a ja sam kafu prestala da kuvam i dosla do trenutka kad sam morala da se suocim sa dosta velikim problemom: Zaboravila sam da pravim kafu! Mislim da ste svi upoznati sa cinjenicom koliko je bitno u Srbiji da jedna devojka zna da spreim tursku kafu. Ne samo da se na tome zasniva svako devojacko okupljanje, nego je to osnova kuvanja. A kod nas jos uvek vazi da mora da se zna da se kuva. U trenutku kad sam shvatila da moram opet da ucim, bilo je naravno vec kasno... Roditelij mog bivseg decka su me vec cudno gledali kad sam shvatila sta sam rekla. Sad kad razmislim mozda je i to bio jedan od razloga raskidanja :))) Jedna majka sigurno ne zeli svom sinu zenu koja ne moze ni kafu da spremi :) U svakom slucaju, nakon tog nezgodnog dogadjaja ja sam odlucila da napokon obnovim znanje kuvanja kafe. Posle bezbroj pokusaja, ne da je kuvanje kafe komplikovano...al znate vec kako to ide...uspela sam da nadjem opet pravu meru za svakoga, i soljicu i kasicicu i dzezvicu. Sve je postalo potaman. I moram priznati da mi je veliki kamen sa srca pao. Medjutim, da je se sve na tome zavrsilo ne bih vam ovo pisala jer ne bi bilo nimalo interesantno. Nakon sto sam usavrsila svoje kuvanje turske kafe, preselila sam se u Grcku. Upoznala sam divnog decka, zaljubila se, i krenula u upoznavanje porodice. Moja prva greska je bila spominjanje turske umesto grcke kafe, mozete samo zamisliti koliko grci mogu biti osetljivi na to, da stvar bude jos gora bilo je jos gresaka. Kako sam htela da se iskupim za moj ispad oko tursko-srpsko-grcke kafe, skocila sam na svoje noge lagane, zasukla rukave i svecano rekla da cu im napraviti nikad bolju kafu...Sta li me je teralo da to uradim ni sam djavo ne zna, al neki djavo je sigurno bio... Elem, ja skocih, ukljucih ringlu i stavih dzezvu. Kako sam to uradila uvazena majka mog tadasnjeg decka isto tako skoci na svoje ne tako lagane noge, zasuce rukave, pogleda me popreka i odmah doda kafu u vodu koja jos nije ni provrila. A ja, opet onaj djavo mi nije dao mira, pogledam je u cudu i prospem sadrzaj iz dzezve i krenem sve nanovo. Ah, to je tek bila greska... Nikad, ali nikad se ne treba kaciti sa mamama grkinjama, cak ni kad je vasa kafa ili dzezva u pitanju...A jos gore je ako joj kazete kako cete joj objasniti kako se pravi prava kafa. Verujem da sad vec mozete da zamislite u scenu u kakvu sam samu sebe uterala, da zlo bude vece, kafa je iskipala, rusvaj sam napravila za tren oka, sebe opekla i dragoj mami malo kafe na suknju kanula. Iz svega ovoga zakljucak koji sam uspela da izvucem, sledeci put cu dobro prevreteti jezikom (i sedam puta ako treba) pre nego sto cu izreci: Jeste li za jednu kaficu? :)))

Usamljenost predstavlja emocionalno stanje kod osobe koja ispoljava osecaj ispraznosti i izolacija. Tako barem kaze recnik. Medjutim recnik ne objasnjava tacan osecaj usamljenosti koji se ni ne moze objasniti vec se mora osetiti. Prosto me zacudjuje kako nas usamljenost nalazi, kao naj opakija bolest, dodje potpuno iznenada i uhvati nas potpuno nepripremljene. Naravno da ponekad se moze predvideti, izadjete iz duge veze, braka, prijateljstva i naravno da ocekujete da cete se kad tad osetiti usamljeno. Ali u trenucima kad ste srecni, kad vam je sve naizgled potaman, nekako ispada nepravedno da vas odjednom obuzme osecaj usameljnosti, zar ne? Ne bih isla bas toliko daleko da kazem da mi je u zivotu sve potaman, cak sta vise, trenutno sam blize onoj drugoj strani, ali opet nije mi svojstveno da se osecam usamljeno. Veceras sam bila zatecena naletom osecanja. Kao da fizicki osecam odsustvo necije ruke oko mog ramena, struka, ruke u kosi, ili samo nehajno prebacena preko mene. Cak i ona ruka koja udari u snu toliko jako da se u trenu probudim... Dodje mi samu sebe da zagrlim samo da bih osetila taj dodir drugog tela...ali telo je ipak i dalje moje...a i nije mi bas toliko udobno :) Bilo kako bilo, naravno da nikad nije sve tako crno, pa nije ni moja usamljenost. Imam nekoga ko tek treba da stigne, i ostaje nada da ce usamljenost nestati cim osoba stigne, to tako ide zar ne?