Jos jedna u nizu tuznih vesti. Danas je umro Cobi.
Dobrocudni debeljko, veseli svaler u pokusaju i uspehu, pasionirani vozac, bubnjar, trombonista, violinista, zaljubljenik u mikrofon i sasvim zreli glumac-pocetnik… otisao je u legendu.

Onima koji njegovo delo poistovecuju sa glupavim pesmuljkom “Bicikl Poni”, preporucio bih da pokusaju da izbunare - Pro Arte – Toplo ljeto (1972).
Onda mozemo ponovo da porazgovaramo.

Zapanjujuce autentican i uverljiv u “Sloznoj braci”, pokazao nam je jos jedan od svojih neiskoriscenih talenata. Bez muke je stao rame uz rame sa mladjima u parodiranju i demistifikaciji jos vrucih nacionalistickih relikvija.

Beovizija? Nemojmo se rugati sami sebi. Trebalo je da vidite ulice u vreme festivala na kojima su nadmetali Korni Grupa sa Brunom, Dadom, Colom, Zlatkom.. Pro Arte, Tereza, Indeksi, Zdenka Kovacicek, Josipa Lisac, Zafir i sestre Veletanlic, Nada Knezevic, Arsen i Gabi, Kemal Monteno… Da vidim taj ziri koji bi njih na kvarno ocenjivao!
U toj konkurenciji nas "debeljko" je po pravilu bio na jednom od prva tri mesta, zahvaljujuci svojoj interpretaciji, sharmu i instant popu Dj.Novkovica i A.Koraca.

Mirne duse mogu da kazem da danas sigurno ne bih drzao gitaru da nije bilo bas Cobija. I dan-danas, kad se skupimo, obavezno prodjemo kroz “lektiru”: Lola, Placem, Nemoj draga plakati, Elena, Pruzi mi ruku ljubavi… ma, da ne nabrajam…

Fala Ti, majstore! Rest in Peace.

Soundtrack: Pro Arte – Toplo ljeto (1972)

Nije tako davno proslo vreme kad se znalo kad pocinju jagode, kad jedemo paradajz, kad beremo paprike…. Znalo se da u Svedskoj ne rastu banane, da u Kanadi nema kokosa…. Ove stvari jednostavno nismo trazili tamo gde ih nema i kad im vreme nije. Radovali smo se kad se s njima sretnemo, onako kako je red.
Onda su dosli, plastenici i zamrzivaci, mega-distribucija… i svi dobise sve. Usred zime, lubenice, jagode k’o kivi, sargarepom bezbol mozes da igras a pomorandze vise niko i ne gleda.
Jedino ukus nije isti.... Boja im bleda, plasticno-ujednacena a pod zubima, u najboljem slucaju - kiselo. Nestali su i uzitak konzumiranja i ponos proizvodjaca… Tako to biva kad ne ispostujes ni sunce, ni vodu, ni ‘ladnocu, ni paora… Kad 'oces svuda, kad ‘oces uvek i isto…

Dobismo ovih dana novi plod iz politickih plastenika. Pozurili smo da budemo u korak s necijim vremenom. Mozda ne mozemo da zivimo i radimo k’o svet, ali bar mozemo da se kreshemo i zenimo i paradiramo u skladu sa najnovijim tendencijama.

Zapetljancija nastade kad su popovi…u ime odbrane vecinskog narodnog stava, misljenja i tradicije… digli glas protiv nacrta zakona koji su napravili predstavnici vecine - tog istog naroda.
Neko se tu lazno predstavio… ne mogu dva predstavnika vecine izneti suprotne stavove svoje baze… I? Kako da utvrdimo ko od njih zastupa stav ove sredine? Radi se o organizacijama koje deluju u razlicitim ravnima. Nikad crkva nece na izbore, niti ce se na zadusnice brojati listici.
U kojoj od ovih ravni treba da se oformi moral a u kojoj zakon koji ga sledi? Da li moral u Srbiji mora da bude u dlaku isti kao u Americi i kako onda uskladiti zakone?
Na kraju cemo, verujem, ipak dobiti neku plastenicku vocku. Bice to globalna sorta, bledunjava i bljutava… ona sto lepo stoji na polici ali podize zeludac u grlo.

Mene brine svojatanje javnog misljenja i nadleznosti da se u to ime deluje. Svaka vrsta posrednistva je nuzno zlo ali ako se posrednici po raznim osnovama nagomilaju, pa jos i sukobe, to nikako ne valja. Kome verovati ako znamo da i kod jednih i kod drugih zjape rupe zabluda, krivoverja i zloupotreba u oblastima za koje su nadezni?
Na kraju bude kompromis. Kompromis kakav nam je svojevremeno doneo mantije u skole, da bi odmah na drugi tas stavio gradjansko-obrazovnu maglu. Onda sve to natovario na ledja osnovaca, koji ne razumeju ni jedno ni drugo. Jos da sacekamo kompromis kojim ce se ozvaniciti budzetsko dotiranje gay-pride sajtova, pa zatim mirno mozemo u laboratorije, da muckamo Hofmanove kapi protiv bele kuge.

Soundtrack: FONTAINE BROWN - Tales From The Fence Line (2008)

Kad sam ja bio mali, u krevet islo posle crtanog filma… Nedostaju mi ta srecna vremena, bas… Sinoc odgledam ”Incredibles” i resim da ne skidam osmeh sa lica, nego da ga, kao nekad, ponesem u krpe.. Ali avaj, nisam imao srece… Na proputovanju ka spavacoj sobi, ukacim na ekranu pocetak novog ciklusa onog zlosrecnog reality-ja, koji do sada nije imao milosti prema svojim vedetama.

Video sam tek pet minuta, pre nego sto mi je osmeh nestao.
“Ja sam ta i ta, sestra od onog, devojka od onog.., postala sam poznata po reklami za…” (poznata jbt!!! a predstavlja se kao necija za “poda se”!!) Moja karijera (karijera!!!).. bla-bla…
Jednu zakleo deda da zavrsi fakultet i da nije otisla pravo u vrh manekenstva, kaze, mozda bi bila predsednik!!??! Sto je najgore, verujem da to ovde nije nemoguce!

Hteo sam onomad da pisem post o tome kako bi politicare trebalo zastititi od izivljavanja raznih skrivenih kamera jer ne vidim nikakvu korist od namernog navlacenja i brukanja ljudi, pogotovo onih u cije reci, uz toliko muke, nastojimo da poverujemo. Ne radi se tu toliko o konkretnim licnostima, koliko o instituciji od naroda izabranih predstavnika, ciji kredibilitet treba da stiti i sredina koliko i on i sami. Ponekad me, medjutim, bas njihovi postupci bace u zbun, jer ucine upravo obratno.

Sinoc se, medju celebrity-bizuterijom nasao iz, meni nepojmljivih razloga, i Pozamasni Brat. Moram priznati da s nestrpljenjem cekam da vidim njegovu ulogu u ovome i o njoj cu obaska formirati neki svoj zakljucak. Drugo nesto se pitam.

Svako jutro, i pored SEK-e, moram da dodjem na posao i duzan sam da ukljucim mozak u nekom pozitivnom smeru.. Sto manje radim, sve manje vremena imam jer zapinjem da nadjem sta da radim… Zanima me, da li je moguce da bilo koji poslanik, pored svih stvari koje treba obaviti u ovoj zemlji, ima toliko vremena da se zatvori u sarenu kutiju?
Cemu sluzi takvo spinovanje sopstvene popularnosti? Kakva crna muka tera nekog na drustvenoj funkciji nadje vremena za ucesce u estradnom reality-ju?

Otisao sam u sobu i ugasio svetlo.

Soundtrack: SUZI QUATRO - Best Of The 70´s (2000) Bolje Mala Sestra nego Veliki Brat...

Dva i po sata su proletela. Izlazimo u gomili iz Sava centra i pravac parking.
Najavili se gosti, frizider proluftiran, znaci – operacija midnight hunter.
U dva’es’ do deset Rodic.. ebga radi samo do 10. Nazad u vozilo pa u Tempo.

Pomirisi, izmeri, trpaj, vracaj… opet trpaj… U neko doba, sa razglasa unjka: “Postovani posetioci, bla-bla, kase rade do pola dvanest pa onda setajte pola sata, dok mi brojimo…”

Deset minuta pred sudijski tajm-out, eto nas na kasi. Gospodja ispred nas je verovatno dosla kiperom. Nikad kraja. Lobiram kod kasirke… ako otkuca jedan arikal pre pauze, dobijamo pravo da zavrsimo… Cast da nas ubaci u Nojevu barku, dobija smrzuto pile koje drzim na gotovs. Odbrojavanje… tri, dva .. jos minut do kraja.. i.., gospodja vadi da popunjava cekove!!! Sazaljivi pogled kasirke i mi odlazimo da setamo pile jos pola sata…

Busiju, ispred jedne od kasa, zauzimamo na vreme, taman da vidimo kako se vracaju… Sve kase pocinju da rade osim, pogadjate – nase. Opet rasprava, konsultuju se, zivkaju se preko onih bebi alarma… i eto je jedna.. dal’ je od kuce doveli… Skracujem par kadrova… Pakovanje stvari u samoposluzi dozivljavam kao sklapanje puske M-48 na stopericu.. znam svaki pokret, samo jurim vreme…

Dodje i taj tuzni trenutak da Mrs D potegne karticu. ZIP – odbijeno… opet, ZIP – odbijeno… ?... Aj’ sad ja… ZIP – odbijeno…
Idem, ja, kaze, na bezicni aparat… cekamo nekoliko vecnih minuta dok ugledamo njeno milo lice… jasno nam… Krenemo da se sabiramo… Ma, ni blizu! Prvi put da sam nehajno uzeo tek par novcanica, da se nadje.. Sta ce nam, pa imamo kartice!
Publika vec prati akciju.
Imate, kaze, bankomat…. Aha, dobro… ode prvo ona… al’ se brzo vrati. “Ovaj PIN je za drugu karticu, za ovu mi dosad nije trebalo…”.
Odem ja.. gurnem plastiku u artu-ditu-a, odigram trazenu video igricu i cekam. Krk-skljoc.. i napisa mi presudu: ODBIJENO! …
“&%^&&*%^(*)&^_)(| !!!!!!!!!!” U zao cas, spas! Vidimo automatsku menjacnicu! Hwoop! Limeni razbojnik usisa 50 ojra, dobro razmisli i pljune nam kusur po zverskom kursu…

Sledeca scena, na kasi, brojimo svi... mi i smorena publika… Dvanes’, trines’ i dvesta i trista… kol’ko treba? Jos petsto!!!!! “(*&%&$#$%&()*” … Trk kod Limenog! Jurcam nazad sa ispruzenim novcanicama, da ih zajebem u foto-finisu… Na pet metara od kase primetim, cudno me gledaju…. jos metar i … saopstavaju mi: “..prosla kartica..”
“A???”
U kolima uglavnom cutimo… disi duboko … ooommmm…
Zatim sherpasi grbace uvis dve pune Metro torbe, plus kolica za pijac. Flase ostavili u kolima …nema pijenja u jedan nocu!
Cim je je brava skljucnula, kucni cupavac izlece iz malog hodnika: “E, kakav je bio film?”
Uglas: “Koji film????????”

Soundtrack: THE SOUL OF BLACK JOHN - Black John (2009)

Jos jedan mladi covek je pretio da ce da skoci s mosta. “Gazela” je bila potpuno zatvorena neko vreme. Moja koleginica se upitala: “Zar oni ne skacu sa Brankovog…?”
Ja sam se pitao, koji razdor je njega naterao na to.

Kad smo kod razdora, juce je grad bio jasno podeljen.
Na levoj obali Save bili su beton, pare i Pussycat Dolls. Na desnoj, ponocni tramvaji ispod “Sanse” i Chuck Prophet.
Tamo su teme bile: success, business, fashion, money.. pojmovi koji na ovom prostoru oduvek samo gostuju.
Za to vreme, na desnoj obali, akusticna gitara je plela finu, paucinastu mrezu oko slika iz nasih zivota, ispricanih oporim glasom g.Prophet-a.

Sinoc sam bio potpuno siguran da se nalazim na pravoj strani reke.
Soundtrack: R.Tarek – “Goldberg variations” J.S.Bach
Slusao sam u troli Treci program Radio Beograda dok sam isao na koncert. Ovo se sjajno uklopilo…