Četvrtak, 16. maj 2013. u 03:49

Nadlanu na koncertu BON JOVI u Sofiji!

Grupa Bon Jovi svoj evropski deo turneje „Because We Can“ započela je u utorak u Sofiji. Novinarka portala Nadlanu.com je imala tu čast da prisustvuje ovom fantastičnom koncertu...

Nadlanu na koncertu BON JOVI u Sofiji!
Kada shvatite da grupa kao što je Bon Jovi, uprkos velikoj želji i nezvaničnim najavama, ipak ne dolazi u vašu zemlju, ono što možete, a u nekim slučajevima, prosto morate da uradite, jeste da odete u najbiližu zemlju koja je imala sreću da se nađe na listi datuma na turneji. Mnogim fanovima to nije ni malo teško, a ima i nečeg drugačijeg, zanimljivog u tome da spakujete majicu svog omiljenog benda, najpotrebnije sitnice i uputite se negde na jedan dan. Dan koji ćete završiti pevajući pesme koje možda nikada pre niste čuli uživo, i posle kojeg će vam ostati mislima ostati mnogo lepih momenata koje će te dugo pamtiti.

Grad koji je „u ovom izvlačenju“ imao više sreće je Sofija. Dovoljno blizu da se nekoliko autobusa, kombija, uputi iz Novog Sada ili Beograda put Bugarske. Meteorolozi su, srećom, malo omašili prognozu, pa nije bilo ni kapi kiše celog dana, tako da ste, ako ste nekoliko sati ranije stigli na odredište, mogli da obiđete glavni grad zemlje koja nam je po mnogo čemu slična. U turističkom info centru ljubazno su nam objasnili sve što nas zanima, dali nam sve potrebne mape, prospekte i ideje kako da provedemo dan. Mi smo odabrali „Free Sofia Tour“ varijantu, u kojoj vodič volonter svakog dana, u isto vreme, polazi sa istog mesta i zainteresovane turiste vodi kroz uži centar grada. Odličan način da za relativno kratko vreme vidite neke znamenitosti Sofije, građevine koje su važne za istoriju i kulturu grada, saznate i važne informacije i zanimljive detalje o njihovom nastajanju ili istorijskoj ulozi, prateći simpatičnog vodiča koji će vam odgovoriti na svako podpitanje koje možda imate. Ulice su čistije od beogradskih, a trotoari sa više rupa. Značajno manje ljudi u kafićima i restoranima, stariji tramvaji i trolejbusi, ali jeftinije pivo na koncertima.
Ne možete baš da se upoznate sa svim prednostima i manama ovog grada za tako kratko vreme, ali možete da vidite mnogo toga, i svakako imate mnogo načina da u njemu uživate.

Ovaj prolećni utorak je bio drugačiji i po tome što se gradom šetalo malo više „Bon Jovi“ majica... Spremali su se fanovi, lagano, da se upute na nacionani stadion „Vasil Levski, mnogi od njih vidno uzbuđeni, jer je ovo prvi koncert ove legendarne grupe u Bugarskoj. A kako ih ni mi u Srbiji nismo videli, oni koji pre par godina nisu bili u Zagrebu, ili ih nisu čuli u nekom drugom gradu u Evropi, bili su više nego oduševljeni činjenicom da će napokon prisusvovati ovakvom rok spektaklu.


Ogromne gužve svuda oko stadiona, traženje ulaza, obezbeđenje na ulazima značajno prijatnije od mnogih na našim koncertima... Mnogo dece, verovatno zbog najave da klinci ispod 10 godina ne plaćaju ulaznicu. Odlična prilika da mame i tate pokažu potomstvu za kim su se to u njihovo vreme „sekle vene“. Stadion se polako ali sigurno punio fanovima svih dobi, od „sedih glava“ koje su kupovale i njihove prve albume, preko onih koji su tek rođeni kada je bend nastao, do tinejdžera i onih malopre pomenutih, budućih fanova.

Bugarska grupa D2 imala je to zadovoljstvo da zagreje publiku, a ikone roka izašle su na binu u 20.45h.
A ta bina, kažu iskusniji fanovi, nikad bolja. Prednja strana „Bon Jovi“ oldtajmera, dva velika video bima sa strane i jedan iznad, čekali su da koncert pretvore u jednu uzbudljivu vožnju...
Muzičke „old tajmere“ koji su ovu svoju vožnju započeli pre 30 godina, pun „Levski“ stadion dočekao je frenetičnim aplauzom. Jon, David i Tico ovog puta su na scenu izašli bez „problematičnog“ Ričija Sambore (Richie Sambora) ali potpomognuti sjajnom ekipom muzičara u kojoj je nezahvalnu ulogu Ričijeve zamene imao Phil X.

Jon Bon Jovi u krupnom planu, video bim otkriva bore pedesetjednogodišnjaka koji je skoro ceo svoj život na sceni. U publici vrište hiljade žena koje ga pamte kao prelepog mladića, za kim su uzdisale . osamdesetih. Moj prvi utisak: „Pa, omatorio je...“ Do prvog osmeha. Osmeha koji je isti svih ovih godina, i koji objašnjava sve te uzdahe. I do prvog otpevanog stiha. To je ta boja glasa koja je obeležila pesme koje toliko volim...
Koncert su otvorili pesmom "That's What the Water Made Me" sa poslednjeg, aktuelnog albuma „What About Now“ koji je zvanično izašao u martu ove godine. I posle ove, skoro nepoznate pesme, koju je tek poneko od najiskrenijih fanova u publici znao, aplauz je bio tako glasan i dug da je bilo više nego jasno koliko se želje i emocije skupilo na ovom stadionu, i koliko se na Bon Jovi čekalo. Nagrada je bilo ozbiljno podizanje mase prvim od nekoliko velikih hitova, koje su svi dugo čekali - "You Give Love a Bad Name"! Iz ’86. skok u ’88.uz još jednu simpatičnu stvar koju smo voleli: "Born to Be My Baby".
„Vežite pojaseve, vodimo vas u jednu đavolski dobru vožnju!“ rekao je Jon pre nego što nas je vratio na album „Slippery When Wet“ uz "Raise Your Hands", pa i u dvehiljadite godine pesmom "Lost Highway" sa istoimenog albuma, a odmah zatim je usledila i "Captain Crash & the Beauty Queen From Mars ".


Možda je neko i pomislio da će ovako veliki bend napraviti „sterilni“ spektakl, da će veliki šmeker kao što je Jon Bon Jovi biti „zvezda“ i da je sve to samo velika mašinerija koja obilazi svet samo zbog zarade. Naravno da veliki bendovi ozbiljno zarađuju i negde se od njih očekuju i velika bina i efekti i ozbiljna organizacija, ali videlo se, od samog početka, da su ovi „momci“, iako veliki profesionalci, i dalje na bini zbog muzike, zbog publike i energije koju kroz tu muziku razmenjuju sa ljudima koji ih vole. Zafalio je Sambora, osetilo se to u startu, i svirački i vokalno, ali nije se ništa moglo zameriti ekipi, sve je odlično zvučalo.

Bon Jovi auto“ je menjao boje, palio farove...
Pesma It’s my Life je atmosferu dovela do usijanja, nekoliko minuta nakon nije se smirivao aplauz.
A prvim kolima je običaj u Americi dati i ime. Žensko, da možete da im tepate dok ih mazite, pazite i čuvate. Ovaj auto je, u čast grada koji je bio prva stanica evropske turneje, dobio ime Sofia!

Predstavljanje novog albuma nastavili su naslovnom pesmom "What About Now", usledila je i "We Got It Going On", a onda opet buđenje uz "Keep the Faith". Već tada se osetilo da Jon nije potpuno “svoj” i da ga glas ne služi baš najbolje, ali tek kasnije će se videti i u kolikoj meri. U međuvremenu, došao je na red mirniji i romantičniji deo koncerta uz When We Were Beautiful”, "I'll Be There for You" i "Bed of Roses". Kao nekad upaljači, telefoni su napravili “zvezdano nebo” na stadionu, Jon je na isturenom delu bine bio bliže publici, i fizički ali i emocionalno, klečao je, rukovao se sa ljudima, a po neka dama imala je i tu sreću da je pomazi sa bine.
Prelepi momenti, hiljade ruku u vazduhu, one slike koje pamtite godinama i koje vas zaista vrate u vreme kada ste te pesme posvećivali nekome, uz koje ste plesali i plakali.
Dodatni aplauzi i oduševljenje zbog bugarske zastave kojom se Jon ogrnuo, stvarno su učinili ovaj deo koncerta vrednim pamćenja.
Za neke od nas, najemotivniji momenat bio je odmah nakon toga, kad se kroz aplauze razaznala toliko poznata i specifična melodija na klavijaturi koja je uvod u "Runaway". Da ne imenujem, ali može nekima i suza da krene kada takvu pesmu prvi put u životu čujete uživo…


Nakon "We Weren't Born to Follow" i "Who Says You Can't Go Home" klavijaturista David Bryan započeo još jednu prelepu pesmu sa albuma “Keep the Faith”, In These Arms. Kada smo pomislili da će se Jon vratiti na binu i nastaviti da je peva, to se nije desilo. David je sam otpevao celu pesmu i to je već za mnoge od nas bio ozbiljan znak da nešto nije u redu. Uprkos tome što je većina pesama unapred “spuštena” u odnosu na originalni tonalitet, videlo se da se muči, da ne peva onako kako je nekad mogao, ali niko nije očekivao da će se desiti ono što se nakon toga desilo.

Preskočili su nekoliko pesama sa očekivanog repertoara, jer je ova morala da nađe svoje mesto. Livin' on a Prayer je sigurno jedna od od onih numera koje su im obeležile karijeru i po kojoj ih mnogi pamte. Ali nije ni malo vokalno laka za izvođenje, čak ni čoveku koji je napravio, čak i kad je u punoj formi. A ove večeri u Sofiji, on nije bio ni blizu svojih punih potencijala. Već nakon prve strofe prateći vokali, David i Phil su preuzeli teret, Jon je nervozno odmahivao glavom kao da hoće da kaže “Ne verujem da mi se ovo dešava”. Sa grčem na licu je pevao delove pesme, koliko je mogao.

Izvinite. Ja zaista ne znam šta se dešava, nešto je čudno u vazduhu večerasJon je objasnio, „priznao“ da ga muče alergije, da mu sa glasom nešto nije u redu i rekao da će odsvirati još jednu pesmu i da će onda morati da ide, jer više ne može da peva.
Uz još nekoliko najiskrenijih izvinjenja publici, nakon dva sata koncerta, zasvirao je Wanted Dead or Alive uz komentar „Moraćete da mi pomognete...“ I publika je pomogla, zajedno sa sjajnim momcima iz benda koji su odlično otpevali i ovu stvar, sa rukama u vazduhu svi su u glas pevali i ovaj veliki hit.
Vidno pogođen, Jon se još jednom izvinio Sofiji i zajedno sa bendom pozdravio publiku.
U tim trenucima činilo se da mu niko nije zamerio. Iako su ostali „dužni“ još nekih pola sata koncerta i nekoliko odličnih pesama, ispraćeni su iskrenim aplauzom. Jon je imao ozbiljno dobru podršku i zaista je izgledalo da ljudi razumeju kako se oseća. Čuo se i po neki komentar da možda nije ni trebalo da kreću u Evropu i da nastavljaju turneju bez Sambore i ako Jon nije „u formi“, ali većina ljudi je saosećala sa Džonom, i većina je zaista bila prezadovoljna doživljenim. Još nekoliko minuta su se svi nadali da će ipak izaći opet na binu, da odsviraju još neku pesmu, pa makar samo publika pevala. Ali svetla su se popalila, to je bio kraj.


Ni Jonu, ni bendu, ovog puta, ništa ne treba zameriti. Odsvirali su odličan koncert, duži od mnogih koje imamo prilike da čujemo, i sa više srca od mnogih koje smo doživeli. Našli su pravu meru između spektakla i kvalitetne svirke, između profesionalizna i bliskosti sa publikom.
Videlo se i osetilo koliko je Jon bio iskren, i dok je mogao da peva, i u ovim trenucima kada se opraštao od publike. Videlo mu se na licu koliko mu je to teško palo i zaista je bio lep i dirljiv momenat kada je za tu iskrenost bio nagrađen aplauzom podrške.


Možda samo muzičari mogu da potpuno razumeju koliko je zapravo teško kada se ovako nešto desi. Mnogo se energije, truda i ljubavi ulaže u pesme, koncerte, turneje, mnogo je odricanja potrebno da se izgradi karijera kakvu imaju Bon Jovi. I koliko god sa strane sve to izgledalo samo kao mašinerija i posao, koliko god izgledalo kao odlična zabava, svi ti ljudi zapravo žive za te trenutke kada mogu da podele sa publikom i emocije i energiju i svu tu ljubav koju imaju za muziku. To je ono što ih vodi i pokreće, što im ne da da stanu. Ljudima kojima je muzika život, trenutak u kojem treba da ostave svoj instrument, ravan je amputaciji. Čoveku kojem je pevanje život, trenutak u kojem mora pred 30, 40 hiljada ljudi da izgovori da ne može da otpeva koncert, mnogo je teži nego što većina ljudi može i da zamisli.


Ono što je najvažnije, sa koncerta smo izašli emocionalno ispunjeniji, zadovoljni, srećni što smo ih čuli. Pamtićemo mnogo lepih momenata. Oni, uz sve padove i propuste, ostaju veliki.
A fanovi iz Srbije, koliko god im prijala ova kratka „muzička" putovanja, i dalje, možda više nego ranije, žele da na sledećoj turneji i Beograd dobije svoj „datum“.

Postavi komentar


0/1200



Wed, 16 Apr 2014 23:51:53 +0200

Reportaže

Ankete

Farbate li jaja za Uskrs?




Rezultati ankete