Heroji umiru jedanput, kukavice svakodnevno

Tek posle ovakve tragedije saznajemo, ili nam postaju više od informacija prihvaćenih zdravo za gotovo, činjenice da je major Savić i inače bio poznat kao vrstan pilot, visokoprofesionalan vojnik, dobar i pošten čovek, roditelj... Da je bio član akro-grupe "Zvezda" sa kojom je nastupao širom sveta... Da je dobitnik brojnih evropskih nagrada zbog neverovatnih akrobatskih letova...

Da je jedan deo svojih sposobnosti pokazao i na nedavnom Aeromitingu Batajnica 2012, i to na avionu "Super galeb N-62" izvodeći tzv. "Zvono - Kovit - Komandovani valjak"... Da je u vojsci od septembra 1997. godine, a u Centru za letna ispitivanja Tehničkog opitnog centra od 13. jula 2011... Da je povrh svega bio vrstan radio-amater, svetskog glasa, i da je i u toj oblasti osvojao nagrade na svim takmičenjima na koja je, pored redovnih obaveza, uspeo da stigne... Da je rođen 5. decembra 1973. godine u Zenici, BiH, a da je sa porodicom, ženom i dvojicom sinova, živeo u Beogradu...

Zašto o ovom čoveku, i ovakvim ljudima, tak kad umru saznajemo suštinsku istinu - da i naš vlastiti život ima smisla upravo zahvaljujući postojanju takvih ljudi, za koje do ovakve tragedije možda nikad ne bismo ni saznali. Oni su definitivno ono što nas kao pojedince i kao kolektiv čini važnim pred samima sobom i pred celim svetom, pred "moralnim zakonima u nama" i pred "zvezdanim nebom nad nama".

Zašto jedan heroj u ljudskom smislu te reči, uzor kakav se i u istorijskim razmerama traži bez mnogo šansi da se nađe, treba da pogine da bi ga vladajući politikantski moralisti ponudili kao moralno svetlo i moralni orijentir umesto bizarnih i primitivnih "heroja" koje inače nude i od kojih ne može da se mirno spava. Koji bi na nas sručili, samo da im se pruži prilika, ne pokvarenu letelicu nego sve zlo ovog sveta. Zašto "heroji" koje nam nude žive za sebe, a pravi, poput majora Savića, umiru za nas!

Čekajući da se talog činjenica i emocija posle ovog herojskog čina slegne u legendu i zasluženu počast, moram da podsetim na jednu u suštini veoma sličnu tragediju, sa veoma sličnom moralnom poukom.

Ko se, na primer, još seća onog ruskog pilota koji je gotovo sigurno spasao više stotina života Beograđana, a nije morao (!)... onog ponedeljka, 19. avgusta 1996. godine, kada se pred zoru, u 03.16 sati, u blizini piste surčinskog aerodroma srušio ogromni ruski transportni avion IL-76. Neverovatna eksplozija raznela je avion čije su delove kasnije nalazili i više kilometara daleko. Tek malobrojni se iz tog gluvog doba noći sećaju da su još dugo posle prve odjekivale brojne sekundarne eksplozije. Kasnije se saznalo da zbog toga ni vatrogasci dugo nisu mogli da priđu mestu udesa, u kome, naravno, niko nije preživeo.

Vlasnik tog aviona bila je privatna kompanija Spair Airlines iz ruskog grada Jekatarinburga. Posredstvom jugoslovenskog državljanina Miška Đorđevića, avion je bio iznajmljen za potrebe beogradskog Jugoimporta SDPR. Hronologija događanja govorila je sledeće: na surčinskom aerodromu ukrcan je teret s kojim je avion deset minuta iza ponoći 19. avgusta uzleteo prema Malti. Petnaestak minuta kasnije, kad je avion bio otprilike iznad Valjeva, kapetan aviona Vladimir Starikov javio je kontroli leta u Beogradu da je avion izgubio struju, i to je bio njegov poslednji kontakt...

Zna se da je pilot Starikov potom okrenuo avion za 180 stepeni i sve od 01.00 pa dok nije pao, u tragičnom i dramatičnom, dva sata dugom letu nad Beogradom, koliko mu je bilo potrebno da ispusti gorivo da bi se eventualno bezbednije prizemljio, pokušavao da u gustoj magli, bez navigacije i kontakta sa zemljom, nekako doslovno "napipa" aerodromsku pistu, jer je jednostavno - nije video. Za sve to vreme, oni na zemlji nisu osetili potrebu (ili nisu ni hteli da i sami po magli rizikuju) da dignu vojne avione koji bi nesrećni gromadni ruski IL-76 vizuelno nekako doveli do piste. Konačno se pilot Starikov, sa još 11 pripadnika osoblja aviona i pratilaca tereta, srušio blizu aerodroma.

Iako nam se dešavala nad glavama, i ova tragedija bila bi jedna od sličnih avionskih nesreća, da te noći stanovnici Novog Beograda nisu, zajedno sa polotom Starikovim, dva sata učestvovali u agoniji ovog ogromnog aviona koji je tražio pistu i koji je u paklenom, maglenom mraku leteo i po svega stotinak metara iznad njihovih glava, a potom ga dižući uz zaglušujuću buku kad bi kroz naslage magle ugledao svetla stambenih blokova. Sve do eksplozije. Tek od sutradan su stanovnici počeli da dobijaju nemušte informacije šta je i kako je bilo i šta je (s obzirom na "osetljivost" tereta u avionu) moglo da bude da je pilot Starikov, shvativši da mu niko ne pomaže i da spasa nema, u trenucima neverovatnih moralnih i profesionalnih dilema i svakako poslednjim sekundama života, odlučio da se nekome osveti i avion spusti na masovne novobeogradske spavaonice.

Poenta ove priče je da se od tada do danas niko nikada nije pitao ko je taj čovek i kako mu se odužiti. Možda tablom na nekoj ulici, baš kao što predlažu i sada, posle stradanja majora Savića? Možda krovom nad glavom svim drugim potencijalnim herojima, Savićevim prijateljima i letačkim kolegama, koji će na neki svoj herojski let bez povratka otići iz memljivog podstanarskog suterena i bez doručka.

Ali kome je to zanimljivije od tretmana botoksom, top 10 starleta, tviteraških prepiski, ili finansijskih nedoumica nekih drugih nametnutih heroja, koji nas svojim moralnim veličinama svakodnevno, iz sekunde u sekundu, gađaju sa TV ekrana i odakle sve ne.