Najveći muški strah

Letnje rasprodaje, prilika da se čovek snabde novim zalihama letnje garderobe, koje, naravno, nikad dosta. Preturam po već, od kupoholičarke manije, uveliko razbucanim policama u potrazi za majicama koje će, sem što će biti odgovarajuće veličine, zadovoljiti i moje standarde kroja, boje i desena.

Vadim jednu, ali zaključujem da sam suviše mator za ovakav print (neki skejterski prizor veselih boja s ko zna koje kalifornijske plaže). Isto zaključujem i za sledeću na kojoj je print nekih meni nepoznatih crtanih likova. Napokon iz gomile izvlačim jednu s diskretnijim printom koji čine brojevi i slova. Ima je u tri boje – plavoj, zelenoj i sivoj, i počinjem da se nećkam. Širim ih preko grudi i odmeravam u ogledalu koja mi boja najbolje stoji. Prilazi prodavačica i kreće da slaže razbucane majice i usput posmatra moju dilemu.

„Plava“, dobacuje uz osmeh. „Izgledaćete mlađe u njoj“.

Zahvaljujem joj, uzimam plavu i krećem ka kasi.

Imam „ozbiljne“ godine, kako se to eufemistički elegantno kaže, ali da li je baš neophodno da „izgledam mlađe“? Prodavačica je bila u pravu, siva čini da delujem starije. Poprilično sam sed, a i ten mi je bled, a siva, kao i žuta, čini da delujem bleđe i starije. „Progutaju me“, što se kaže. Počeo sam da sedim u dvadesetim, do tridesetih sam već bio salt & pepper. I potpuno očajan. Toliko da sam se nekoliko puta ofarbao, ali avaj, pigment mi je riđkast i šta god da stavim na glavu, na kraju budem riđ. Zalud su mi svi govorili da sede muškarcima daju „šmek“ i čine ih seksepilnijim. Nisam želeo da budem seksepilan već mlad. Mladost je seksepilna. A sede su, to svi znamo, znak starenja. Na šta ću, zaboga, ličiti u pedesetoj?!

Prodavačica je, dakle, bila u pravu i iskreno me je posavetovala. Mogla je, isto tako, da mi kaže da mi se plava i zelena slažu uz oči, što je takođe istina, kao i da su zahvalne za kombinovanje s ostatkom garderobe. Ipak, ubola ga je i ubedila me iz prve.

Produžujem u radnju kozmetičke kuće koja svoje proizvode reklamira kao potpuno ekološke, od „biljaka kontrolisanog porekla“. „Parfume & paraben free“ su za mene obavezni iako ne znam šta to tačno znači, ali sam ubeđen da je to od suštinske važnosti za moju kožu. Njenu svežinu, elastičnost, hidriranost pre svega – jednom rečju, mladost. Kao redovna mušterija pri kupovini dobijam neke poene i ispostavlja se da sam nakupio dovoljno da ovom prilikom mogu da biram između dva ponuđena poklona – gela za tuširanje sa sastojcima biljnog porekla bez parfema i s diskretnom notom esencijalnog ulja lavande i, anti-dryness kreme čiji sastojci „prodiru duboko“ u kožu i hrane je na nivou dubinskih slojeva, čineći je tako elastičnom uprkos „neprestanoj izloženosti spoljašnjem stresu“.

U holu ogromnog tržnog centra je smoothie bar. Izbor veliki, ali mi pažnju privlači „antioksidant koktel“ s vanilom sa 0% mlečne masti. Prisećam se na trenutak Borhesa, koji je u 85. godini pisao da bi „jeo manje boba a više sladoleda“ kada bi mogao ponovo da proživi život, al` svejedno naručujem „antioksidant koktel“ sa 0% masnoće i plaćam ga dva evra skuplje od svih ostalih iz ponude. Mladost i zdravlje uzdignuti su na nivo najprofitabilnije industrije koja neprestano raste i cveta zahvaljujući vešto smišljenoj i vođenoj kampanji širenja fobije. Za ovu industriju krize nema. A ovo je ujedno i klasno pitanje. Mladost, tačnije njeno produžavanje i konzerviranje, jeste i ozbiljno klasno pitanje. Ona, naime, košta.

Pošto sam odbacio Borhesovu mudrost sede glave (ček, i moja je seda, staviću onda „staračku mudrost“) iako sam tačno osećao šta je pisac hteo da kaže, cirkao sam svoj antioksidant koktel, a deo zadovoljstva je, osim od prijatne svežine i ukusa voća, dolazio i od zamišljene slike antioksidanata koji negde u mom telu jure, napadaju i ubijaju slobodne radikale, kao u nekoj kompjuterskoj igrici, od čega ja ostajem duže mlad. Ja sam, ipak, još na tržištu i u igri.

Nalazim se s prijateljem Žeremijem na ručku. Žeremi je par godina stariji od mene i magnet je za žene. Pokazujem šta sam pazario na rasprodajama, a moje nove patike komentariše:

„Pa, onako ... Šta znam, malo su „dekutanerske“ (u prevodu jednostavne i monohromatske).“

Žeremi je ženskaroš, i od trideset pete – u „najboljim godinama“. Po njegovoj proceni, koja se poklapa s Erikinom (Sećate se: „Strah od pedesete“, Erika Džong), to traje do pedesete. On je tačno na pola puta, i sad je rastrzan između želje da u njima uživa i straha od brzine protoka vremena. „Je l` provaljuješ“, pita me, „koliko se odjednom, negde posle četrdesete, vreme ubrzava? Kao da za nas četrdesetogodišnjake počinju da važe neki drugi zakoni fizike koji teku paralelno s ostatkom sveta!“

Ima užasno racionalan i hladnokrvan, striktno biološki pogled na stvari. Objašnjava mi i kako bismo mi u nekoj drugoj epohi bili zapravo već starci, a evo „vidi nas, šta nam fali“ završava samozadovoljno tipkajući poruke na svom mobilnom najnovijeg modela, zapanjujućom brzinom. „Završava kombinaciju“ za večeras. Naručujemo burger od šarole govedine, bez pomfrita i sira.

Ja, kao, imam nešto više filozofski pristup. Nisu bitne godine, već kako se iznutra osećaš. „Važi. Aj`, ne seri“, prekida me Žeremi i pokazuje mi na telefonu neki švedski gel za izbeljivanje zuba, kezeći se istovremeno da me ubedi u njegovu efikasnost.

Pridružuje nam se Mari, naša biseksualna prijateljica feministkinja. Već neko vreme razmišlja o tome da postane majka i bira potencijalnog donatora semena. Međutim, obaveštava nas, nije sigurna da li „zaista oseća majčinski poriv ili je više muči pritisak biološkog sata“. Mari je u kasnim tridesetim. Za generaciju naših majki, o bakama da ne govorim, ona je babadevojka davnih dana.

„Između ostalih očiglednih prednosti“, komentariše samozadovoljni Žeremi, „starenje je jedna od stvari zbog kojih nikad ne bih želeo da budem žena. Život stvarno nije fer prema vama.“

Mari ga optužuje da je perverzni matori predator pedofil. Njegova poslednja „šema“ je jedva punoletna. A nismo ni u to sigurni.

„Strah te je da uskoro neće više da ti se diže!“

„To, a i više me loži čvrsta sisa“, neuzbuđeno joj odgovara Žeremi. „Dok mi se diže, živ sam. Zar libido nije, u suštini, životna energija? Skroz je drugo što se ja oko njenog kanalisanja i sublimisanja bavim samo onoliko koliko je zaista neophodno jer volim seks. Hoćeš da ti kažem čega me je stvarno strah? Strah me je godina moje baba Roze. Evo je žive u devedeset četvrtoj. Ej, devedeset četvrta! Dobri dani su joj kad uspe da se dogega do dvorišta da posedi neki minut na suncu. A sestre, moje tetke, jedna drugoj prebacuju koja je više pelena promenila i kašica skuvala. Baba je svima teret i svi čekaju kad će da umre. A i ona sama, u trenucima kad je svesna i pri sebi, moli boga da je uzme k sebi. E, toga me je strah. Smrt me ne plaši. Jer dobro živim“, osmehuje se i nastavlja svoju paralelnu SMS konverzaciju. Prisećam se podatka iz istorijskih knjiga kako su u nekim delovima antičke Grčke ljudi trovali svoje sugrađane kad bi ovi napunili određen broj godina (zaboravih koliko, 70?!) ali mi se učinilo krajnje nepriličnim da u datom trenutku istrčim s ovim podatkom.

Ćutimo minut ili dva. Imam utisak da bismo mu Mari i ja rado odgovorili na ovo, ali ne nalazimo reči. Osećamo kako je u pravu iako nam se to ne dopada.

„Jebote“, Mari prekida tišinu, „zašto ljudi jednostavno ne prihvate život onakav kakav je? Kao proces sa svojim fazama. Zašto jednostavno ne prihvatimo tu činjenicu i živimo sa njom u miru, već sami sebi namećemo diktate koji su potpuno iluzorni i neostvarivi i zbog kojih smo neprestano u depresiji?“

Konobar prilazi i nudi meni za desert. Žeremi odbija odlučno u ime svih nas. Već nekoliko godina ne jede proste šećere. „Možda bismo mogli neku voćnu salatu“, predlažem.

„Ne bismo mogli jer enzimi (zaboravio sam koji) posle četrdesete ne rade više kao nekad i ne možemo da mešamo ugljene hidrate s proteinima. Voće je isto šećer, koji jeste zdraviji, ali se uzima vrlo dozirano i samo u određeno vreme. Nemamo više dvadeset.“

Poslušno, kao đaci, usvajamo ovu lekciju bez reči. On to svakako bolje zna, o čemu svedoče pločice na stomaku. U njegovim godinama. Ne uzimamo desert, samo kafu. I to bez kofeina.

„Eto“, sumiram na rastanku, „makar smo mudriji“. Učinilo mi se kako nismo istakli baš ništa od prednosti naših godina. Sigurno da ih ima!

„Stvarno?“, pita Žeremi nonšalatno i čini se iskreno zainteresovano. „Osećaš se mudrije?“

„Pa, naravno, da, osećam se mudrije“, odgovaram, ali nekako neubedljivo, čak i samom sebi.

„Stvarno me zanima, evo slušam!“

„Pa... mislim, ne može više niko o životu da mi palamudi!“

„Uh, vau, i kako tu teško stečenu mudrost koristiš u svakodnevnom životu? Ne može niko da ti palamudi, ali moraš da nastaviš igru po pravilima u čijem kreiranju nisi učestvovao. Ja sam dugo čekao tu mudrost koju godine donose. Umesto mudriji postajao sam ciničniji. Pitao se da li je sa mnom sve u redu. A onda shvatio da je cinizam odraz mudrosti. Mudrost je kad shvatiš da si u mladosti bio u pravu. Kao što reče Vajld: Mladi misle da je sve u novcu, a kad ostare, shvate da su u pravu i Mudrost stičemo onda kada nam više ničemu ne koristi. Da se ne lažemo, starost je, najprostije rečeno, odvratno ružna“.

„Mrzim što ne znam šta bih ti odgovorila“, progovori Mari nakon ovog Žeremijevog neuobičajenog filozofskog ispada. „I mrzim što mislim da se slažem s tobom.“

Motam po glavi – Džejms Din, Rudolf Valentino, Džim Morison, čak i Merilin Monro, Dženis Džoplin i princeza Dajana... da li bi prešli u mitologiju popularne kulture da su dočekali starost? Sumnjam. Izgleda da je tragiku starosti potrebno zameniti tragikom preranog odlaska da bi se postalo legendom.

Mimo vitaminskih koktela i kreme s dubinskim delovanjem, koji su recepti za produženu mladost? Selimović je početak starenja video u ukopavanju i strahu od novih početaka. Dučić daje recept koji je izgleda na sebi isprobao – menjati mesta, žene i knjige. Jevrejska izreka kaže da „čovek nije star sve dok njegova žaljenja ne počnu da preuzimaju mesto njegovih snova“.

„Kada bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo dobrim trenucima. Jer sada, kada imam 85 i umirem, shvatam da je život od toga sačinjen, od trenova samo“, pisao je Borhes.

Slutim da je tako. To jest, dovoljno sam zreo ili mudar da znam da jeste.

Dan je divan i razmišljam da li da ga provedem napolju ili protraćim na trivijalnosti na netu. OK, samo da bacim pogled na Fejs pa ću da vozim bajs.

Zatičem poruku u inboksu: „A koliko ti imaš godina?“

Odgovaram i u roku od nekoliko sekundi stiže odgovor: „Stvarno?! Super izgledaš za svoje godine.“

Dopuštam egu da me voza. A onda odlazim da ga provozam na bajsu.