Blog | Detalji | Bomba je moj slučaj | Mardž Simpson | nadlanu.com

Bomba je i moj slučaj

Da li ste nekad u životu, razočarani nepravdom, politikom, sudstvom, državom, policijom... pomislili kako biste bacili bombu na neku ustanovuili bar na pauk- servis? Ja priznajem – često. Ali od pomisli do realizacije dalek je put. Osim toga, nemam bombu, nisam naoružana, ne želim pištolj.

Od meni bliskih ljudi verovatno niko ne bi ni pomislio da bih bila u stanju na bilo koga da pucam. I ne bih. Osim ako bih branila što se braniti mora.

Tako su i žitelji Guče bili potpuno zaprepašćeni kad su čuli da je njihov meštanin Blažimir Trifunović,za koga nikada ne bi rekli da bi mogao da počini bilo kakvo krivično delo, sa bombom došao u policiju u Beograd.

Mediji su ga odmah nazvali "Bombaš", a vest o opsadnom stanju u policiji postala je jača od svih sportskih uspeha za koje smo mislili da će nas "držati" bar nedelju dana.

Kažu,"bombaš" je imao taoce- policajce, ispalio je metak u vazduh, tražio je da priča sa Dačićem. Ispred policijske stanice došlo je sedam vozila Protivterorostičke jedinice Žandarmerije, vatrogasci i dve ekipe Hitne pomoći. Saobraćaj je bio blokiran. Sve oči su bile uprte u taj "slučaj".

A zašto je to uradio čovek, koji zapravo nije imao nameru nikoga da povredi? Zato što je hteo da skrene pažnju na svoj slučaj.Prošle godine u februaru njegova kuća, nedaleko od reke Bjelice, bila je opljačkana, a Blažimir mučki pretučen. U kuću su mu, sa fantomkama na glavi upala trojica pljačkaša, a kako je pričao,zatekli su ga u kupatilu, tukli bejzbol palicama, pendrecima, pajserima. "Polomili su mi rebra, bio sam sav krvav, u modricama i posekotinama", prepričavao je Blažimir svojim meštanima. Prijavio je slučaj policiji, ali tvrdi da je nju više zanimalo odakle mu novac, nego ko ga je napao. I onda, godinu dana ništa. Nema reakcije, nema krivaca, nema pravde. U međuvremenu, Blažimir je živeo u sve većem strahu za svoj život i bio je uveren da se i dalje "neko noću muva oko njegove kuće". A onda je rešio da ode direktno u Beograd i da lično od Dačića traži da policija reaguje.

I sad će razuman svet da kaže kako bi nastao potpuni haos u zemlji kada bi svako zbog nekog svog slučaja potezao pištolj ili bombu i upadao u policiju. Ali mi, gospodo razumni, već živimo haos.

Blažimir ima 52 godine i pamti vreme u kome je bilo nezamislivo biti beskućnik, nemoguće da deca žive na ulici, skandalozno da je poštenom čoveku policija neprijatelj. I ja pamtim to vreme. Pamtim da bi direktor fabrike u kojoj radnik odseče sebi dva prsta da bi skrenuo pažnju na štrajk i nepravdu, morao da bude smenjen.

Danas nije "slučaj" kad žene beže u Sigurnu kuću, da bi sačuvale svoj i život dece. Nije "slučaj"kad zimi nema mesta u Svratištu za decu koja uopšte i nemaju kuću. Nije "slučaj" kad te interventna (na poziv nekog uticajnog) premlati jer si glasnije slavio rođendan. Nije "slučaj" kad prijaviš krađu u firmi, pa umesto lopova ti dobiješ otkaz. Pa zašto bi onda "slučaj" bio što su te malo lemali i maznuli ti lovu. Hm, imao si lovu?

Ali, brale Blažimire, nije poenta u tome što si ti bio "samo" pretučen i opljačkan, nego što nisi imao negde u nekoj banci više, mnoooogo više love. Jer da jesi, pa rešilo bi se to već burazerski. Ili do tvog "slučaja" ne bi ni došlo.

Svi mi to dobro znamo, iskusili smo, manje ili više. Neko reaguje glasno, burno, neko tiho, u sebi. Neko se samo ugasi kao sveća. Porodica Ponjiger je skočivši kroz prozor presudila sebi. Blažimir je uzeo bombu da bi ga neko saslušao.

A šta su u međuvremenu radili prijatelji, komšije, rođaci... institucije države? Očito ništa. I sad se čude: Šta mu je?

A pitanje je: Ljudi, šta nam je?