Šefovi ne znaju gde im je mesto: U Srbiji pola miliona žrtava mobinga!
Po pravilu, psihički su zlostavljani drugačiji, niže obrazovani, ljudi kojima je karijera u usponu, samohrane majke, oboleli, ali i „uzbunjivači“ koji upozoravaju na korupciju. Mobing je zvanično definisan kao psihičko zlostavljanje u radnoj sredini, mada je često u pitanju i seksualno, ali i fizičko nasilje. Zlostavljači su u najvećem broju slučajeva nadređeni, ali ponekad su to i kolege, a u oko dva odsto slučajeva čak i podređeni.
"Javljaju nam se ljudi iz cele Srbije, a najnovija priča je iz Novog Pazara, gde je poslodavac počeo da šikanira zaposlenog pošto je ovaj doživeo povredu na radu. Na kraju je došlo do fizičkog nasrtaja, pa će javni tužilac pokrenuti postupak po službenoj dužnosti", kaže Vera Kondić.
U ovom trenutku u zemlji se vodi nekoliko desetina sudskih postupaka za zlostavljanje na radnom mestu, ali od 2010, kada je donet zakon koji reguliše ovu oblast, doneto je tek desetak pravosnažnih presuda. Najveći broj ljudi, pošto već prijavi mobing nekoj nevladinoj organizaciji ili odgovornom licu u svojoj firmi, odustaje od suda jer su postupci dugi i skupi. Tako se Viktimološkom društvu lane obratilo oko 200 ljudi, a samo desetak je zvanično ušlo u spor.
"Po Zakonu o sprečavanju psihičkog zlostavljanja na radnom mestu, pre nego što tužite mobera, morate da se obratite odgovornom licu u firmi sa zahtevom za zaštitu od zlostavljanja. Firma je dužna da vam u roku od tri dana ponudi medijaciju, odnosno mirno rešenje, a ako ne dođe do sporazuma radnik ima 15 dana da podnese tužbu. Mnogi nisu spremni da se u tako kratkom roku odluče na ovaj krupan korak, pa odustaju", kaže Mirjana Tripković iz Viktimološkog društva.
Ona dodaje da procesi često traju po tri godine i duže, da su žrtve i finansijski i psihički iscrpljene, a i kad odluče da ne plaćaju advokata, već da se brane same, prolaze kroz "tantalove muke".
Najveći broj odgovornih lica zaduženih za medijaciju nema ni najbalžu ideju šta znači posredovanje i mobing. Retke su firme koje imaju stručne medijatore, a po rečima Tripkovićeve, to su neretko direktor ili njegova sekretarica.
Kod nas ne postoje nikakva istraživanja ko su najčešće moberi. Kondić smatra da su to podjednako i muškarci i žene, a po pravilu osobe nesigurne u sebe i često nekompetentne. Oni su se iz različitih razloga, a često kao partijski kadrovi, našli na položajima kojima nisu dorasli i rukovode ljudima koji su daleko stručniji od njih.
Izvor: Novosti online