Nadlanu.com Channels › Izložbe › Art plus › Channels › Izložbe › Art plus

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog

>> Više ...

Riznice manastira Hilandara

>> Više ...

Vinčanci domaćini u Galeriji SANU

>> Više ...

Ostale fotografije

Milica Repac

Rođena sam 30. marta 1975. godine. Otac Radovan Repac, viši stepen stručne spreme, majka Margita rođena Vuković, akademski muzičar, flautist. Od najranijeg detinjstva upućena sam na umetnost, pre svega na muziku.

Nakon Srednje muzičke škole u Subotici, 1994. godine upisujem Muzičku akademiju u Novom Sadu, odsek flauta, kako sam i odgajana, bez uvida u druge mogućnosti.

Zbog opšteg kućnog nevaspitanja, što smatram opravdanim razlogom, a usled čega i jačih pubertetskih problema, ostavljam akademiju već na prvoj godini.

Tek tada otkrivam svet koji me okružuje, počevši od dna, ako dno postoji, jer moja sadašnja teorija je da je svet ambis kroz koji možeš večno propadati ako se ne uhvatiš da se penješ sam, i to postepeno.

Srećna sam što sam na vreme otkrila sve loše u društvu i ljudima, za razliku od većine obrazovanih građana kojima je to znanje uskraćeno, i što sam do danas ostala slobodna i otvorena za nove mogućnosti.

Godine 1997, nakon većih emotivnih kriza, izlazim na prijemni ispit Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek modni dizajn. Ne prolazim. Godine 1998/99. pravim sitne umetničke stvari iz hobija, crtam, učim vez. Prvo fotografisanje moje modne linije bilo je 2000.

2001. - ponovo izlazim na prijemni ispit iz flaute, ali ne prolazim. Snimam kratkometrazni film 2001/ 02, koji postiže uspeh, pre svega kod publike na festivalu JFJF u Subotici i dobijam nagradu za najbolju režiju. Pozvana sam da nastupim na amaterskoj modnoj reviji u Opatiji 2002, ulazim u uži izbor od deset najboljih. Po viđenju hrvatskog "Večernjeg lista", izazvala sam najveću pažnju publike. Rukujem se sa Ivom Pogorelićem - moram se pohvaliti da mi je prvi pružio ruku!

Godine 2003. izlazim na prijemni ispit Fakulteta za filmsku režiju u Zagrebu. Ne prolazim. Izlazim na prijemni ispit filozofskog fakulteta u Novom Sadu 2004, odsek francuski jezik i knjizevnost, i prolazim na budžet. Verovatno je u pitanju sluh i osećaj za jezik, nikako veština učenja, koja se stiče isključivo u gimnaziji. Mi u Muzičkoj školi nismo učili kako se uči.

Iskustvo koje sam te godine stekla živeći samostalno u većem gradu, kao i znanje o francuskom jeziku i kulturi, dragoceno je za moje opredeljenje u budućnosti. Tamo sam prvi put čula za Bretanju, i s obzirom da sam cele godine bila očajno zaljubljena u profesora španskog, ta depresivnost Bretanje i mističan život ondašnjih nesrećnih žena povukla me je u bezizlazne dubine. Tako nastaje moj prvi vredan pomena tekst u slobodnom stilu, "La Bigoudene", pisan za fakultetske novine, a iz meni nepoznatih razloga nikada objavljen. Znam samo da je uticao na sve koji su ga pročitali i razumeli u originalu. Napisala sam ga u dahu, iz duše, od bola. Rado ću vam ga poslati ako uspem da ga prevedem na srpski a da ostane približno isti.

Ni sa ispitima nisam imala više sreće. Zapala sam za oko profesorima verovatno zbog godina i stila (nosila sam mušku garderobu), a onima iz najvažnijih predmeta i za zub! Bubala sam celog leta, na plus 40 nisam izlazila iz sobe, ali džaba. Nijedan nisam dala, i tek sledeće zime odlučujem da prekinem. Laknulo mi je saznanje da i izvan tih zidina postoji život, ili bar - sloboda. S obzirom na plan i program, u naredne tri godine ionako ne bih saznala bitno više o samoj Francuskoj od onoga u čemu sam profitirala na prvoj.

Sudbonosna je bila i lekcija o Gogenu kojeg sam baš letos posebno proučavala, jer me je zaintrigirala jedna njegova moguća tajna. Gogen je moj omiljeni slikar, i tvrdim, koliko ja to mogu, da nije dovoljno proučen niti sasvim otkriven. Već na prvi pogled jasno je da izvesna misterija postoji...

Sada imam 32 godine, živim u centru Subotice, u garsonjeri, sa psom Lilly i šest kučića na čijem udomljavanju trenutno radim. Romana (Španca) nisam sasvim zaboravila i ne znam da li je još na fakultetu, iako su mi se otvorili neki novi vidici... Žalim se često na malograđansku palanačku sredinu, ali pre nego padnem u depresiju nekud ću već pre ili kasnije da odem, tragom ili bez. Prozor mi je uvek blago otvoren, i "puca" ka Železničkoj...

Moja osnovna ideja utopija jesu vanzemaljska, androgina, bespolna bića budućnosti koja komuniciraju energijom. Crteži su živuće slike više priča koje se sve sažimaju u jednu, pa ponovo razdvajaju u sasvim drugačijoj formi da bi se spojile u drugu itd., poput kaleidoskopa. Svaka se može tumačiti i sklapati na mnogo načina, u potrazi za misterioznom celinom.

Svet oko sebe sagledavam kroz slike i stoga jasnije vidim onu kaleidoskopski (ne)definisanu stranu stvarnosti. Ne crtam ni iz dosade, ni iz želje za slavom, ni iz koristi, ni iz duhovne potrebe, niti zbog ičijeg nagovora... Crtam jer se dobro zabavljam! Jer je tako neopisivo čarobno osećati prisustvo nadzemaljskog koje mi pravi društvo dok stvaram uz svoju narandžastu stonu lampu i muziku do daske preko slušalica!! Formulu sreće ne čuvam ljubomorno i želim da, ako ko može, traga i nađe androgino biće u sebi i drugima, ili... bar još nekome! :) Slike verovatno kreira moja podsvest ako ništa drugo. Neidentifikovanu kompoziciju skiciram u momentu, bez razmišljanja, i onda posmatram kao u talogu kafe, razaznajem scenu, hvatam likove i povezujem ih u sliku. Najduže zatim traje doterivanje, senčenje...

Povezala sam neke kulture, pre svega vanzemaljce, Atlantiđane, Hinduse i Francuze. Kape su iz Bretanje. Svojim aerodinamičnim oblikom potiljka neverovatno podsećaju na biciklističke kacige koje se viđaju u čuvenoj "Tour de France", a vuku korene možda još iz doba druida...? Krugovi, zaokruženosti kompozicija, voda, stopala u funkciji peraja,... sve to asocira na Atlantidu. Indija: crna boja, crne oči, tajanstvenost, nargile, točak koji predstavlja večna putovanja, kretanje energije, život. "Sleeper class" u prenesenom značenju - putovanje u snu. Život je san koji putuje po stvarnosti sveobuhvatnije dimenzije.

Crteži predstavljaju arhetipe po Jungu, kolektivno podsvesno. Prisutan je arhetip majke koji se ogleda u proširenim kukovima, u crnoj kao boji žene, boji zemlje, ali androgine, bespolne, majke kao društvene ideje. LUSCA npr. u centralnom delu poput belog taoca ističe izvesnu egejsku statuetu majke koja ima oblik krsta zemlje postojbine Luske. Luska je mitološko biće, poluhobotnica (gornji deo), poluajkula (donji deo). Ona zavodi rukama - pipcima da bi uvukla u svoje ralje, što otkriva donja ruka, koja naprosto grabi. Tako ja zamišljam to fascinantno biće.

I na kraju, odgovor na pitanje da li smatram da sam otkrila Atlantidu?

Ne znam šta se može ispostaviti kroz 50 godina i ne interesuje me, jer ja sam ovde, u jednoj maloj zemlji, otkrila nešto mnogo veće od pojma Atlantide, a to je ideja Ljubavi!

Zahvalna sam što postoji i što me više nego inspiriše!!!