Nadlanu.com Channels › Izložbe › Art plus › Channels › Izložbe › Art plus

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog

>> Više ...

Riznice manastira Hilandara

>> Više ...

Vinčanci domaćini u Galeriji SANU

>> Više ...

Ostale fotografije

Branislav Fotić

Branislav Fotić rođen je 1962. godine u Beogradu. Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti 1986. na Katedri za grafiku. Magistrirao na istom fakultetu 1989. godine. Izlagao na pet samostalnih izložbi. Kolektivno izlagao na preko 100 izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Bavi se likovnom grafikom i grafičkim dizajnom.

Gest na nevidljivoj matrici

Postoji čitav niz protivurečnosti koje stoje u samom temelju grafike kao umetničke tehnike: pre svega, produkt je original koji to možda i nije u potpunosti jer se, po definiciji, pojavljuje u više istovetnih primeraka. A za one koji – na tragu impresionista, reklo bi se – u kredo ugrađuju spontanost kao neizostavni element, grafika skoro da napušta posvećeno polje umetnosti i ulazi u svet industrijske proizvodnje. Ovo ekstremno stanovište možda ne bi ni vredelo spominjati da rani otisci Branislava Fotića nisu dotakli tu temeljnu kontradikciju grafike: spontani, neposredni gest naspram dela posredovanog matricom.

U grafikama nastalim počevši od kasnih osamdesetih Branislav Fotić je pokušavao da ograničenja tehnike svede na najmanju moguću meru i saobrazi ih svojoj prirodi: birao je „neposrednije“ tehnike kakva je, na primer, suva igla koja omogućava da svi elementi ekspresivnog gesta ostanu vidljivi i na otisku.

Razvoj visokih tehnologija otvorio je nove mogućnosti mnogim umetnicima, kako onima koji tek stasavaju, tako i onima koji za sobom imaju određeno iskustvo. Na prvi pogled u „kompjuterskoj grafici“ matrica nestaje. U suštini, naravno, ona nastavlja da postoji, ali kao nevidljivi sklop informacija pohranjen na nekom od nosača fajlova ili čak u virtuelnoj sferi. Rad na toj dematerijalizovanoj matrici, baš kao i mogućnost da se trenutno, bez probnih otisaka, proveri status dela, u velikoj meri pogoduje Fotićevoj odavno zasnovanoj metodologiji i poetici.

Uvođenje novih tehnologija ume da pomete umenike koji se nekritički prepuste naizgled beskrajnim mogućnostima novih alatki. Rana ostvarenja video-umetnosti, na primer, nisu bila ništa više od fascinacije činjenicom da video kao takav postoji. Kritičari-promoteri govorili su da je to „istraživanje mogućnosti jezika videa“. Tek u drugoj fazi, fazi zrelosti, pojavila su se ostvarenja koja taj jezik koriste da bi nešto saopštila. Branislav Fotić nijednog trenutka ne dolazi u iskušenje da se prepusti zavodljivom obilju „opcija“ računarskog programa. Koristi ga skoro asketski, u okvirima zamisli koja, opet, izlazi iz logike njegovih dela nastajalih u tradicionalnim grafičkim medijima.

Utoliko ovaj za njega novi „alat“ na najbolji mogući način čuva vrednosti postignute u prethodnim radovima i, naravno, gde god je to moguće, proširuje opseg njegovog kretanja. Nove radove i dalje nosi pre svega brzi gest, pojavljuju se pokrenute mreže poteza koje ceo rad pretvaraju u energetsko polje. Dominantan koloristički odnos ostaje naglašeni „kjaro-skuro“, tačnije, noseći motiv jeste snažan crtež. Boja koja sve više ulazi u polje Fotićevog rada često se pojavljuje samo da podupre osnovnu zamisao, ona je „kontinuo“ tamo gde vodeću liniju gradi graficizam.

Naravno, postoje i radovi gde boja na sebe preuzima i važniju ulogu, radovi gde ona gradi strukture i fakture površina. I to je još jedna od kontradikcija: Fotić uspešno prevazilazi plošnost „dvodimenzionalnog“ medija ekranske slike. Upravo su ti radovi, puni slojeva i „materije“ koja proističe iz „nematerijalnog“ mogući putokaz za neku od sledećih etapa na putovanju Branislava Fotića kroz svet vizuelnog.

Mileta Prodanović