Od raspada Jugoslavije svaka zemlja osniva svoj fudbalski savez, svoju ligu i svoj nacionalni tim. Nove države su na fudbalskom planu značajno iskoristile taj novi "nacionalni momenat", a pre svih, Hrvatska


Dejan Savićević: „Imali su taj nacionalni ponos. Predsednik države Franjo Tuđman dolazio im je na svaku utakmicu, dolazio im je i u karantin. To puno znači kada šef države dođe da razgovara sa igračima, selektorom, predsednikom saveza...“


Predvođena harizmatičnim Miroslavom Ćirom Blaževićem, Hrvatska reprezentacija je 1996. godine stigla do četvrtfinala Evropskog prvenstva u Engleskoj. Bila je to strašna generacija, koja je igrala zajedno još u bivšoj državi i čiji su predstavnici u to vreme nastupali za najjače evropske klubove.

Zdravko Reić, novinar: „Ta grupa igrača koji su u Čileu postali svetski prvaci 1987. godine, Boban, Prosinečki, Šuker, Štimac i Jarni činili su okosnicu tima. Tu su još bili i Slaven Bilić i Alan Bokšić“.

Robert Jarni: „Bila su velika očekivanja od nas, s obzirom da smo u svojim klubovima bili među glavnim igračima“.

Slaven Bilić: „Sa druge strane smo te 1996. godine bili u najboljim fudbalskim godinama, a sa treće strane, svi smo bili prijatelji“. 


Pobede protiv Turske i Danske bile su dovoljne za cetvrtfinale. Tamo ih je čekala Nemacka.

Robert Jarni: „Na jedan detalj se moram osvrnuti kada je Klinsman na početku drugog poluvremena bezobrazno udario mog saigrača. Ali sudija ništa nije pokazao. Ipak je to bila velika Nemačka“

Zdravko Reić, novinar: „To je bio školski primer kada se pokazuje crveni karton“.

Slaven Bilić: „Ključni momenat se dogodio kada je isključen Štimac“.

Robert Jarni: „Čini mi se da smo tada možda još bolje igrali sa igračem manje. Drugi gol koji su nam zabili pao je tako kako je pao. Ne znam da li ide na dušu sudiji...“ 

Slaven Bilić: „Kada je utakmica završila postali smo svesni koliko smo jaki“.

Zdravko Reić, novinar: „To prvenstvo u Engleskoj ih je uverilo da mogu uraditi mnogo više i oni su to uradili dve godine kasnije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj“.


1998. godine, Hrvatska je igrala svoj prvi Mundijal. Bila je to gotovo ista ekipa sa prvenstva u Engleskoj. Dovoljno jaki, dovoljno složni, a ovaj put i dovoljno iskusni...

Zdravko Reić, novinar: „Činjenica je da je tada postojalo jedno smirivanje u državi. Država je postala samostalna i počelo se živeti malo bolje. Reprezentacija je došla u punoj snazi“.

Robert Jarni: „Iz utakmice u utakmicu smo podizali formu i to zajedništvo je još više dolazilo do izražaja“.


U četvrtfinalu su igrali protiv Nemačke.

Robert Jarni: „Uoči te utakmice nismo mnogo razgovarali o onome što nas očekuje. Čuvali smo sve u sebi i samo smo čekali trenutak kada ćemo eksplodirati“.

Slaven Bilić: „Znam da su nas Nemci bili opasno stisli. Ladić je u par navrata branio šuteve Klinsmana i Birofa“.

Robert Jarni: „Kad smo se malo opustili i „krenuli“ u utakmicu, nametnuli smo im svoju igru“.


Golove za Hrvatsku postigli su Jarni, Šuker i Vlaović i Nemačka je poslata kući.

Robert Jarni: „Ne sećam se da je do tada iko nadigrao Nemce, kao što smo mi, posebno u drugom poluvremenu“.


„Vatrene“ je posle briljantne pobede nad Nemačkom, na prepunom „Stade de France“ u polufinalu eliminisala selekcija domaćina. Mada se stiče utisak da je tada Hrvatska ipak eliminisala samu sebe.

Slaven Bilić: „Znali smo da će nam teško dati gol i da imamo velike šanse da sačuvamo „nulu““.

Robert Jarni: „Utakmicu smo otvorili jako dobro. Poveli smo sa 1:0“

Slaven Bilić: „Čak smo u tom zagrljaju bodrili jedni druge da izdržimo njihove napade narednih desetak minuta“

Robert Jarni: „Da smo u tome uspeli, oni bi se morali otvoriti, a mi bi im u kontrama sigurno dali još neki“

Slaven Bilić: „Međutim, Boban u jednom trenutku nije video Tirama da mu dolazi iza leđa. On nas nije čuo u toj buci“.

Miroslav Rede, novinar: „Samo trenutak nepažnje Bobana i Jarnija je bio dovoljan da se Tiram proslavi na toj utakmici. Francuska je na kraju slavila sa 2:1“.


Vremena za lamentiranje nije bilo previše, jer je Hrvate očekivala i borba za bronzu protiv Holandije.

Robert Jarni: „Dva dana nakon toga niko ni sa kim nije razgovarao. Ne zbog toga što smo bili ljuti jedni na druge, nego zato što smo se ispraznili“.

Slaven Bilić: „Neki treći dan smo se skupili na večeri i postali svesni da imamo istorijsku šansu da se popnemo na pobedničko postolje kao treći na svetu“.

Zdravko Reić, novinar: „Za mene je bila senzacija da se posle takvog poraza, ekipa vrati u život i odigra tako dobro protiv Holandije koja je bila viđena kao svetski prvak“.

Slaven Bilić: „Mislim da ta pobeda nije bila ni za zemlju ni za prijatelje, ni za navijače, već jednostavno za nas“.

Robert Jarni: „Smogli smo snage samo zbog tog zajedništva, koje je vladalo među nama“.


Hrvatska je na reprezentativnom planu u ovom periodu imala mnogo uspeha, jer je od 1996. do danas propustila samo jedno veliko takmičenje – EURO 2000. Tada je u uzbudljivom dvomeču, koji je u Beogradu imao svoje „unplugged“ izdanje, a u Zagrebu bolno testiranje muškosti, eliminisana od tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Dolazak „vatrenih“ u Beograd bio je istorijski, a takve mere obezbeđenja nije imao ni maršal kada se poslednji put vraćao iz Havane.

Robert Jarni: „Nije bilo lako doći u Beograd, jer znamo da uvek ima nekih ekstremista...“

Slaven Bilić: „U biti ljudi u Beogradu su bili na iznenađenje, ne prijazni nego „megaprijazni“. Kad smo došli na tribine atmosfera je bila usijana. Bilo je tu i mržnje, kao što ju je bilo i u Zagrebu, što je bilo i razumljivo za taj period“.

Robert Jarni: „U sred utakmice nestalo je svetla na stadionu. Potpuni mrak, ništa se ne vidi, huk na tribinama...“

Zoran Mirković: „Publika je u horu glasno navijala i vikala zaista jezive stvari. Mogu da zamislim kako je njima bilo“

Zdravko Reić, novinar: „Da li je postojala neka režija, to znaju ljudi iz Beograda“.


Završilo se sa 0:0. Usledilo je zagrebačko poluvreme i puno posla za policiju, ovaj put hrvatsku. Čini se da su i jedne i druge „kolege“ sjajno odradile svoj deo posla.

Zoran Mirković: „Na dan utakmice kada smo prošetali oko hotela primetili smo ogromnu mržnju“.

Dejan Savićević: „Ljudi su prema nama bili neprijateljski raspoloženi. Dobacivali su nam stalno...“

Zoran Mirković: „Bili smo uvereni u uspeh. U svojim glavama nismo ostavljali opciju da možemo da izgubimo“.

Dejan Savićević: „Sat i po vremena pred utakmicu, stadion je bio pun i ljudi su počeli da slave“.


Puno je bilo kombinacija uoči ove utakmice ko će na evropsko prvenstvo, ali je lokalni prestiz bio izgleda najvazniji

Dejan Savićević: „Pripremali smo se za taj meč. Govorili smo igračima da ne nasedaju na provokacije, ali Batica (Mirković) je uradio to što je uradio. Nije mogao da izdrži. Svi znamo kakav je...“

Zoran Mirković: „U tom 42. minutu sam napravio neverovatnu glupost. Nisam mogao da iskontrolišem svoj karakter i svoje emocije“.

Robert Jarni: „On je stavio ruku, gde je stavio, ja sam pao dole. On je dobio crveni karton. To se jednostavno tako dogodilo“.

Zoran Mirković: „Nekoliko puta sam pokušavao da analiziram sebe i taj svoj postupak, ali nisam došao do nekog racionalnog objašnjenja“.

Robert Jarni: „Oba gola koja je dala Jugoslavija, su u suštini bila dva autogola. Kod prvog, lopta je pogodila, čini mi se, Marija Stanića, dok je drugi rezultat greške golmana Ladića“.

Slaven Bilić: „Bile su to dve izrazito loše reakcije i naše odbrane i našeg golmana“.

Dejan Savićević: „Na kraju smo odigrali 2:2 i nije bilo njihovog slavlja. Čini mi se da je to bila poslednja Tuđmanova utakmica“.


Slovenci, koji u Jugoslaviji nisu igrali značajnu ulogu, kao da su skije okačili o klin i latili se kopački. Novi heroji nacije umesto Križaja i Franka, postali su Zahovič i Ačimović. Plasman na Evropsko i Svetsko prvenstvo 2000. i 2002. godine najviši su dometi te reprezentacije koju je sa klupe vodio Srecko Katanec.

Srećko Katanec: „Imao sam kadar od momaka koji su igrali za reprezentaciju bivše Jugoslavije ili su igrali u toj zajedničkoj ligi“.

Brane Oblak: „Bilo je tu nekoliko jako dobrih igrača. Simeunović je bio na golu. Tu su bili Novak, Zahovič...“

Srećko Katanec: „Da se nije desio raspad Jugoslavije, mali broj slovenačkih igrača bi došao do nacionalnog jugoslovenskog tima. Možda njih 5 procenata“.


Savezna Republika Jugoslavija odnosno, nešto kasnije, Srbija i Crna Gora platila je danak sankcijama.

Vladimir Jugović: „Kad smo bili u najboljim godinama da nešto pokažemo na reprezentativnom nivou, to nam nije bilo dozvoljeno“.

Dejan Savićević: „Nas su američka administracija i Evropska unija izbacili iz svih takmičenja. Mislili su da će tako oboriti Miloševića. Narod je oborio Miloševića kada mu je bilo preko glave“.


1992. godine igrači su vraćeni iz Švedske uoči evropskog prvenstva i to u trenutku kada su nacionalni tim činili samo igrači iz Srbije i Crne Gore.

Vladimir Jugović: „Iz Švedske su nas pratili njihovi borbeni avioni. Čekali smo kerozin kako bi se vratili kući. Bili smo deportovani. Nisam imao šansu da u jednom jedinom životu pokažem talenat, ne samo ja nego i cela moja generacija. Osećam tu prazninu“.


Nakon sankcija, uključili su se tek u kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1998. kada je generacija Stojkovića, Savićevića i Mijatovića ipak bila na zalasku.

Vladimir Jugović: „U Francuskoj su nam nedostajala ta dva evropska prvenstva i jedno svetsko“.

Dejan Savićević: „Pobedili smo na pripremama Nigeriju i tamo otišli kao favoriti“.

Zoran Mirković: „Opustili smo se, pomislili smo da smo jaki i da ćemo lako proći“


Posle skromne pobede nad Iranom, usledila je ispostaviće se ključna utakmica za „plave“ protiv Nemačke. Voditi 2:0 protiv Nemaca, istorija je pokazala i nije neka velika prednost.

Dejan Savićević: „Sa tih 2:2 protiv Nemaca mi smo izgubili četvrtfinale, a možda i polufinale“.

Vladimir Jugović: „Da smo dobili Nemce igrali bi sa Meksikom, koji nam je možda više ležao“.


Ovako, plave je u osmini finala čekala Holandija i to u svom najjačem izdanju.

Zoran Mirković: „Holanđani nisu imali neke velike šanse na toj utakmici, ali su nas stalno „davili“ i „pritiskali““.


Poveli su golom Bergkampa, a izjednačio je Komljenović početkom drugog poluvremena. Španac Aranda ubrzo je svirao penal nad Jugovicem.

Vladimir Jugović: „Mislim da je napravio pravu stvar. E sada što smo mi to propustili... i to se dešava“.

Zoran Mirković: „Mijatović je najmanji krivac. Preuzeo je odgovornost, šutnuo je loptu i eto desilo se... Šteta. Imali smo tri vanserijska igrača i teško je da će se ikada pojaviti takvi fudbaleri kao što su bili Stojković, Mijatović i Savićević“.


Definitivni silazak te generacije sa scene označen je u Holandiji i Belgiji, kada su stigli do četvrtfinala, gde su neslavno završili takmičenje porazom 6:1 od Holandije. Ipak pre toga uspeli su da nadoknade vodjstvo Slovenije od 3:0 .

Vladimir Jugović: „Nisam mogao sebi da objasnim da posle prvog poluvremena gubimo sa 3:0“.

Srećko Katanec: „Uspela je Jugoslavija da izjednači na 3:3. Bio je to šok i za njih, ali pre svega za nas“.


Usledila je pobeda nad Norveškom od 1:0 i duel sa Španijom, kao po običaju, pun suludih uzbuđenja, koji je završio 4:3 za njih. U četvrtfinalu „plave“ je čekala ponovo Holandija. Teniskih 6:1 nije moglo da se nazove „časnim porazom“. Eliminacija je bila bolna.

Dejan Savićević: „Mislim da je rezultat bio previsok. 3:1 ili 4:1 je bio realniji odnos snaga“.


Transformacijom Kupa šampiona u Ligu šampiona, fudbal je postao ozbiljan biznis, a klubovi iz istočne Evrope stavljeni na marginu dešavanja. Hrvatski timovi su sredinom devedesetih uspevali da se u tri navrata, domognu Lige šampiona. Hajduku je to pošlo za rukom jednom, a Dinamu dva puta. Srpski timovi su posle sankcija dugo lutali i tek je 2003. Partizan uspeo da se domogne Lige šampona. Timovi iz ostalih ex-Yu republika uglavnom ispadaju u kvalifikacijama.
Ali ima nade, ima...