Ostale fotografije

Ako želite da se studiozno bavite trgovinom a  imate i želju za uspehom u pomenutoj, ako volite uske ulice, gužvu svih ljudi ovoga sveta, onda je Venecija pravo mesto za vas. 

Ona je glavni grad regije Veneto, najbogatije u Italiji, samim tim i jedna od najbogatijih u svetu. 


Za slavu, moć i bogatstvo Venecije

Nije baš da stanovnici Veneta mrze sunarodnike iz južnog dela zemlje, ali ako ih pitate za njih, reći će vam da su obični neradnici. Ovaj animozitet dolazi od toga što godinama unazad severni krajevi Italije izdvajaju određeni deo plate za južne delove zemlje. 

Za razliku od neradnika, Venecija je potpuno posvećena novcu i turizmu od koga se izdržava (godišnje je poseti oko desetak miliona turista). Da ova težnja za novcem nije od skora, nego seže do duboko u prošlost, čak do Mletačke republike (Venecija bila sedište), govori zakletva koju su polagali duždevi prilikom simboličkog venčavanja s Jadranskim morem a u kojoj su završne reči “za slavu, moć i bogatstvo Venecije”. 


Neustrašivi Venecijanci

Šetajući  uskim ulicama grada par puta sam se ozbiljno zapitao kako je žiteljima Venecije kada ih iza svakog ugla vreba radoznali Srbin, cyber photo aparatom opremljen Japanac i svi ostali željni i radoznali. Na njima se ta moja strepnja uopšte ne primećuje. Uvek nasmejani, saslušaće svako vaše glupo pitanje kao npr. “Kako da stignem do trga Svetog Marka?”, na kom se inače nalazi stub vidljiv golim okom iz bilo kog dela grada. 

Na Markovom trgu je naravno najveća gužva, koja je za moj ukus prevelika. A još veći su redovi ukoliko želite da uđete u Duždevu palatu ili crkvu Svetog Marka (Basilica di San Marco). Crkvu Svetog Marka je izgorela u požaru 976. godine a ponovo je izgrađena 1063. godine po uzoru na carigradsku crkvu Svetih Apostola, koja nije sačuvana. Jedino prazno na trgu su kafane, jer kafa u njima staje oko 10 evra, gde je pet evra kafa a pet ide za  muzički dinar, jer svaka kafana na ovom trgu ima svoj orkestar, koji plaćate kao da njime diriguje lično Arturo Toscanini. 


Kako god okreneš- uzdasi

I pored prelepih građevina na trgu, odlazimo s njega jer je gužva nepodnošljiva. Prolazimo pored Mosta uzdaha, koji se renovira pa je opasan ogromnom zaštitnom ogradom s još većom reklamom za SYSLY. (Interesantno bi bilo saznati koliko su platili za reklamu.) Most spaja zgradu zatvora i staru zgradu sudnice, pa su preko njega odvođeni i dovođeni zatvorenici sa suđenja. Tako je most i dobio ime, prvi put se zatvorenik vodi na suđenje (prvi uzdah), drugi put se zatvorenik vodi sa suđenja (drugi uzdah) . Zanimljiv je i način na koji su mučili zatvorenike. Tokom godine Venecija je potopljena tri meseca, pa samim tim i zatvor. Najteži zločinci su zatvarani u prizemlje zatvora, tako da bi se podavili ili jednostavno umrli od bolesti koju izaziva konstantan boravak u vodi. 

Lagano šetamo ulicama i opuštamo se, koliko je to u ovoj gužvi moguće. U toj šetnji primećujem da sa pločnika vuče vlaga kao i da se povremeno oseća kanalizacija. Iz vode koja protiče kanalima ne znam da li bi ste izašli baš hemijski čisti, pa me vožnja gondolom, koja košta 80 evra za četiri osobe nimalo ne privlači. 


"U srcu slomljen, zbunjen u glavi"...

Stižemo do Santa Maria della Salute koju počinjem da promatram, ali mi pogled skreće ka velikom broju turista ispred nje. Osluškujem njihov žagor, zumiram im majce koje su mi užasno poznate kao i jezik. Srbi. Stvarno ih je puno. Lepo je videti nekog svog u dalekom belom svetu. Vraćam se Mariji. Bela spoljašnja fasada je prilično oronula, pa mi ne otkriva lepotu iz Lazine pesme. Ulazim unutra i zastajem. Kakav sklad. Šetam zaslepljen. Sve je tako svetlo i belo. I minimalno, a tako dovoljno. Po obodu zidova, nalaze se statue Hrista, Marije i još nekih nepoznatih mi svetaca, isklesanih u kamenu i zlatu. 

Deo za molitve je odvojen od turista, ali ko će Srbinu zabraniti. Šalim se, ja sam jedini koji se usudio da pređe granicu, jer morao sam da osetim i taj deo ovog veličanstvenog hrama. Pomolio se nisam. Tišinom i uzvišenošću sam ipak nagrađen. Izlazim napolje pomućene svesti i setih se čuvene izreke “Umetnost je jedina nauka kojoj nije potrebno objašnjenje, već je dovoljna sama sebi”. 


Poslednji dok na ovom putu

Već je kasno, a i ne želim da kvarim utiske posle Marije, tako da ću naći neki lučki dok da uživam u tišini i pivu. 

Ulazimo u bus i pravac Beograd. Piva imamo do sledeće pumpe a neki snalažljiviji su kupili šest litara vina za šest evra. Biće zanimljivo čuti boli li glava sutra od njega. 

Izlazimo iz Italije, Slovenije i eto nas na granici sa Hrvatskom. Zbogom EU. Zovem dugogodišnje prijatelje iz Zagreba Korljku i Danka, da se nađemo na pumpi kod Gradne, i tako i na taj način iskoristim ovaj put. Imamo pola sata za razgovor, koji koristimo tako što uglavnom ja brbljam. Zagrljaj za kraj. 

Ulazimo u bus, sedam i  prvi put na ovom putovanju osećam veliki umor. Pomislih na svoj krevet i Novi Beograd. 

Vreme je za povratak kući.



Marko Andrić, 
pobednik na konkursu TRIPA za kratku priču o Beogradu


maj 2009.