Ostale fotografije

Sedim na poslu. Koncentracija nula. U mislima sam već na putu, a toliko posla me čeka. Kako sam samo nervozan. 

Uspeo sam navrat-nanos da obavim sve i uletim u bus. Poslednji, kao i obično. Gledam ekipu oko sebe. Većinom su muškarci. Kakav maler, a ja se nadao medicinskom faksu. 

Krećemo. Pravac Hrvatska. Studenti istog trena kreću s pivom. Dug je put, treba ga što bolje “ubiti”. Do granice je ceo zadnji deo busa počeo da nazdravlja rakijom i da nas maltretira sa Bobanom Rajevićem i Zvezdinim pesmama. 


Dva koraka do Evrope

Na granici s Hrvatskom tip izlazi u majici s velikim natpisom Srbija. U trenutku shvata šta je uradio, i da bi eventualno mogao da ima probleme, ali graničarka mu se samo zagonetno nasmešila. Na pumpi se prodavac takođe veselo nasmejao kada je video patike sa Zvezdinim grbom. Ja sam kupio upaljač za oca sa zgodnom plavušom u dresu hrvatske reprezentacije, sav srećan što se stvari napokon vraćaju u normalu. 

Na granici sa EU, slovenački graničar se pravi važan i nešto šizi na nas. Mi se smejemo i zbijamo šale na račun Janeza. Šalili se ili ne, Slovenija je čista, sređena, lepa a čak se i u toaletu čuje muzika. Sve je tu pod konac. 

Piva je nestalo davno dok rakije ima još malo. Ekipa u busu peva, dok mi preneraženi slušamo u sedam ujutru Nedeljka Bajića Baju. 

Stižemo u Italiju. Prvi grad na našem putu je Verona.


Mostovi Verone

U obilazak Verone krećemo od Rimskog Koloseuma, izgrađenog u I veku nove ere. Mogao je da primi 25 000 gledalaca i važi za jedan od očuvanijih. U blizini Koloseuma su zidine kojima je bio opasan čitav grad u srednjem veku, a koje su izgrađene kamenom sa  tribina Koloseuma. 

Ponte di Pietra je Rimski lučni most koji preko reke Adige spaja dva dela grada. Izgrađen je 100 godina pre Hrista, a porušile su ga Nemačke trupe pri povlačenju iz Italije u II Svetskom Ratu. Ponovo je izgrađen 1957. godine od originalnog materijala porušenog mosta. 

Prolazimo pored Basilica di San Zeno, najpoznatije religijske građevine u Veroni, koja za svoju slavu ima da zahvali Šekspiru i njegovoj drami "Romeo i Julija" jer su se upravo u porti ove bazilike tajno venčali Romeo i Julija. Bazilika je građena u više etapa, gde je u prvobitnom obliku bila jako mala (oko 400.godine), dok je konačni oblik dobila 967. godine. 

Za onoga ko voli muzeje Verona ih ima pregršt a najpoznatiji su Prirodnjačku muzej koji poseduje jednu od najbogatijih kolekcija fosila i arheoloških ostataka u Evropi. Muzej Castelvecchio poseduje ogromnu kolekciju skulptura, statua i slika, a nalazi se u Čarobnom zamku izgrađenom u periodu 1354-1356, i renoviranom 1969. godine pod vođstvom slavnog arhitekte Karla Skarpe (Carlo Scarpa). 


Julijin balkon, Julijina dojka...

Preko najlepšeg trga Piazza dei Signori na kome se nalazi mnogo kafića dolazimo do Julijine kuće. U dvorištu je prepuno turista koji ostavljaju poruke za svoje voljene osobe u nadi da će njihova ljubav trajati večno. Zidovi su oblepljeni ovim porukama, dok se u dvorištu nalazi Julijina bista u prirodnoj veličini. Legenda kaže da ako se momak uhvati ze levu, a devojka za desnu dojku onda će ostati večno zajedno. Ne znam da li je ovo istina, ali znam da se od tolikih dodira bronzana boja na tim delovima biste izgubila. 

Iz dvorišta se vidi terasa na kojoj je Julija izlazila i odgovarala na Romeove ljubavne poruke. Gužva je nesnosna tako da je krećem polako sa ovog mesta. U mestu blizu Verone mi živi drugar Dragan, koji je upravo stigao u Veronu. Batalim turističke atrakcije i žurim da se nađem s njim. U toj žurbi prelazim preko mosta Ponte di Castelvecchio, pred čijom lepotom sam morao da zastanem iako me je drugar čekao. Izgrađen (1354-1356) kao most-tvrđava, u trenutku gradnje imao je najveći razmak između stubova u svetu. Izgradio ga je Cangrande II della Scala, da bi sebi osigurao siguran put do svog zamka u slučaju da se narod pobuni protiv njegove tiranije. Sada njegovim sigurnim putem žurim i ja.. Razgovor provodimo na jednom od bezbroj malih trgova pričajući o životu i uživajući u posmatranju prolaznika. 


Na vrh italijanske čuke

Iz Verone krećemo za Lago di Garda  gde ćemo prespavati, odmoriti se i isplivati. Bar smo se mi tako nadali. Kako je bus počeo da se kreće sve većim i većim uzbrdicama i sve oštrijim krivinama a jezero se davno izgubilo iz vidokruga, počinjemo da bivamo sve sumnjičaviji. Na svom GPS-u tražim mesto Spiazzi, gde treba da se smestimo i shvatam da ćemo završiti na vrhu neke čuke u sred ničega. Posle pola sata crne slutnje su se obistinile jer selo Spiazzi ima jednu vertikalnu i tri horizontalne ulice. Oko nas je hrpa penzionera. Hvatamo se za glavu! 


Pas, puška, pištolj i nož

Smeštamo se u hotel i iz dosade odlučujemo da se popnemo na okolni greben. Krećemo putem u pravcu brda koje vodi do njega, ali ne možemo da nađemo prolaz jer je celo brdo ograđeno kućama i ogromnim imanjima. Ne smemo preko ograde jer su na jednoj kapiji redom nacrtani pas, puška, pištolj i nož. Odustajemo i upućujemo se u malo svetilište. Na putu do njega je izvajano 15 scena Hristovog uskrsnuća. Penzioneri dolaze ovde na molitve. Silazimo do svetilišta i zapanjeno gledamo u ogromnu crkvu u steni. Nešto poput Ostroga. Crkva je u stvari Santuario Madonna della Corona, a naziva se još i “Naša Gospa tuge”. Izgrađena je u prvoj polovini 16. veka. Sa razglasa ječi crkvena muzika. Plato ispred crkve pruža fenomenalan pogled na kanjon. U samu crkvu nismo ulazili jer nismo bili prikladno obučeni. Ova Gospa je još jedan dokaz da su crkvena dobra uvek na najlepšim mestima. 


Amore na italijanski način

Na malom trgu u centru sela sedimo s meštanima, koji igraju čudnu igru - amore. Igra je slčna našoj igri “kamen, papir i makaze”. Italijani je igraju neverovatno temperamentno, pa se kod svakog poteza razderu da se čuju do drugog sela. Znatiželjno im prilazimo i upoznajemo se. Na našu žalost i nisu baš vični engleskom jeziku, tako da nismo razumeli objašnjenje u vezi sa igrom, osim da je iz nekog razloga bila zabranjena za vreme komunizma. Nastavljamo razgovor o životu, putovanjima i fudbalu, naravno. 

Lokalni momci stoje na trgu, piju vino koje su doneli od kuće i pomalo se šmekerišu. Turiraju male skutere i "potpisuju" automobile. Pokušavaju da zadive naše devojke, koje ih kuliraju pa na kraju odlaze razočarani.



Marko Andrić, 
pobednik na konkursu TRIPA za kratku priču o Beogradu


maj 2009.