Otišla je tužna Sonja

Umrla je od tuge za osamdesetim.
Neprilagođena bahatosti savremene civilizacije, otišla je u svoj svet. Sada je našla svoj mir.
Otišla je, a bila je još jedan simbol mog Beograda. Počivaj u miru, Sonja.

Samo su neki od komentara na sajtovima (a ima ih preko 200 na B92) na vest o Sonjinoj smrti. Sonja Savić preminula je 23. septembra u svom stanu. Kako novine pišu, umrla je od prekomerne doze droge, ali oni koji je vole i cene kažu da je zapravo umrla od tuge i bola, da se "predala", otišla u svoj san... Svi koji su odgledali bar jedan njen film rekli su da je sjajna glumica, a oni koji je poznaju da je jako inteligentna.

- Videla sam je pre nekih godinu dana u troli i to je bila jedna žena izgubljenog, a pametnog pogleda... Odevena u neku vrećastu odeću, neuredne duge kose, starija nego što lična karta pokazuje... Niko je nije ni primetio, prepoznao, prokomentarisao - kaže jedna moja koleginica. 


Nije se mirila s nepravdama 

Vlada Divljan rekao je za "Blic" da Sonja u poslednje vreme nije izgledala dobro, i da nikako nije uspela da progura ovo naše vreme. Bila je previše senzibilna, teško se mirila s nepravdama i bahatošću...

Prosto je neverovatno da je, samo dva dana pre njene smrti, prikazana emisija "Kao da je bilo nekad", posvećena grupi EKV, u kojoj je i Sonja Savić pričala o osamdesetim godinama, Beogradu i članovima "Šarla akrobate" i EKV. Njen život i karijeru obeležilo je intenzivno druženje sa generacijom muzičara novog talasa, kojima je posvetila film "Šarlo te gleda". Osim što se družila s Milanom Mladenovićem, igrala je s njim u filmu "Crna Marija".

U tom intervjuu s tugom je govorila o čitavoj jednoj generaciji pametnih mladih ljudi koji su, ogorčeni sistemom vrednosti i režimom, umrli, bukvalno jedan za drugim. Govorila je da je Beograd jedan mali grad koji je okrenuo leđa umetnicima. Kada je umro Ivica Vdović, član grupe EKV (koji je, inače, otvoreno govorio da je zaražen virusom side) na sahrani, kada se njegovo beživotno telo slučajno prevrnulo i palo, niko nije hteo da priđe i podigne ga.

Sonja je pričala o osamdesetim godinama: 

- Svi su mislili da su osamdesete bile za nas, umetnike, srećna vremena, ali ja sam bila duboko nesrećna. I zapravo sam bila srećna kada sam pronalazila ljude koji su bili nesrećni koliko i ja. Tako smo se nekako prepoznavali... 

I pokušavali da pronađu umetnički izlaz iz političke i kulturne situacije.

Kada su govorili o grupi EKV, kao i o Milanu Mladenoviću, Sonja je pominjala veltšmerc - taj svetski bol koji su osećali,  nezadovoljstvo i patnju zbog onog što se oko njih dešava.


O rokenrolu, osamdesetim godinama, govorila je i Margita Stefanović iz grupe EKV za medijaklub.co.yu.

Tih ranih osamdesetih mnoga deca iz uglednih beogradskih porodica okrenula su se rokenrolu kao svojevrsnom načinu života i bunta protiv ustaljenih i nepisanih pravila vladajućeg društvenog stila, u kome su se već ozbiljno nazirale naznake osipanja tzv. višeg srednjeg sloja građanstva. Fakultetske diplome već tada nisu bile apsolutni garanti bezbrižnog i stabilnog života, ali su bile i ostale poželjne ulaznice u svet kakve-takve izvesnosti i zrelosti. 


Rasuti po svetu i grobljima


U intervjuu iz 2006. godine, Sonja je pričala:

- Milan Mladenović iz "Ekatarine Velike" umro je 1994. godine, Ivica Vdović, bubnjar "Šarla akrobate" umro je nešto ranije i znao je da će umreti, jer je uradio ono što je znao da ne sme da se radi - miksovao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanović iz "Ekatarine Velike", žena koja je diplomirala arhitekturu i muzičku akademiju, umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruić Fleka, koji je osnovao "podrum" beogradske likovne akademije, koji je krajem 80-ih ušao na popis 200 najznačajnijih evropskih kulturnih okupljališta, oslepeo je i umro u najvećoj bedi, a Pavle Vujisić umro je ispod Savskog mosta. Neću da kažem da su to bili neporočni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodeličnih stubova. U mom filmu "Šarlo te gleda" zabeleženo je kako je propao novi talas i kako su umirala braća iz mladosti.

Kao i svi najbolji prijatelji koje je spomenula, i ona je umrla – sama, skoro zaboravljena, ogorčena, siromašna... Kao i ti prijatelji, posle njene smrti pričaće se o njoj mnogo više nego što se pričalo za života.


Menjali su dan za noć i noć za dan. Bili su istinske zvezde u zemlji u kojoj je gotovo običaj da zvezde odmah treba gasiti ili gaziti. Danas su rasuti po svetu, ili po grobljima.

- Ne, mi nismo imali problema sa drogama, nego međusobno. Pokušavali smo da se lišimo tog zajedničkog u vremenu. Sve ostalo su izveštaji iz bolnice. Umrlo je mnogo ljudi oko mene, dragih ljudi, a da niko ne zna ni kako ni zašto. Sve što se zna su poluistine i poluznanja. Postoji priča o našim bakama koje su deci sipale čaj u mleko da bi zaspala. Kao ono alkoholno piće, poznato kao tigrovo mleko. Možda smo nešto zamenili za mleko, jer mleko neutrališe sve mirise - pričala je Margita. 





Zašto je njena generacija bila nesrećna?

- Zato što, objektivno rečeno, nije imala budućnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prošli ozbiljne škole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lažni ekonomista, ni lažni pravnik, ni lažni političar – niti lažov uopšte. Mi smo hteli da se bavimo našim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umetnički radovi iz tog perioda, ako nisu spaljeni, i onda će se shvatiti zašto smo bili nesrećni. Shvatili smo težinu lažne države - kaže Sonja u intervjuu iz 2006. godine

 


Biografija i nagrade

Sonja Savić rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Debitovala je u filmu "Leptirov oblak" 1977, a diplomirala pet godina kasnije, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dobitnica je nagrade “Carica Teodora” za film "Živeti kao sav normalan svet (1982), "Zlatne arene" u Puli i "Ćele kule" u Nišu za ulogu u filmu "Šećerna vodica". Nagrađena je i za film "Život je lep" (1985) na Festivalu u Veneciji. 

Glumila je u filmovima "Mi nismo anđeli", "Ni na nebu ni na zemlji", "Urnebesna tragedija", "Jug – jugoistok", "Hleb i mleko", za koji je i dobila nagradu u Veneciji. Režirala je film "Šarlo te gleda". 

Poslednjih godina u velikoj meri posvetila se alternativnoj umetnosti. Svoju posebnost, oštrinu, pamet i obrazovanje izražavala je kroz eksperimentalni film, teatar, muziku, performanse… 

Na pitanje da li bi ovo životno i umetničko iskustvo još jednom ponovila, Sonja je odgovorila:

- Da. Danas živim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i životnom pogledu ja sam sama. Autentičnost personalnog sretanja s ljudima, s njihovom muzikom, filmovima i knjigama moj je najintimniji oltar i moja monaška civilizacija. Zato govorim o Indošu, Zlatku Buriću Kići, Rundeku, Ivici Vdoviću... Susret s tim ljudima smatram najvećim kvalitetom mog života. Čitava generacija onih koji su sledili ovakve učitelje završila je kod Vukovara, s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti. 


Još neki komentari o njenoj smrti sa sajta B92:

- Pamtiću te kao preslatku devojku u "Šećernoj vodici", jer tvoja genijalna gluma oslobodila me je klinačkih strahova i ohrabrila me je da svet odraslih i ne boli previše! Sonja, slušala sam te u sali 011 na Filološkom fakultetu '97. godine, za vreme protesta, i upijala svaku tvoju genijalnu reč.
Nedostajaćeš nam, Sonja. Tvoja pamet i rečitost i brzina ugasili su se sa snovima koje nisi još ostvarila. Neka ti je večna slava!


Sonja nije imala dlake na jeziku. Zato je imala puno protivnika. Iskrenost koja raskrinkava licemerje i bezumlje nije baš omiljena. U vreme bombardovanja 1999. godine, kada je za tako nešto malo ko bio hrabar, Sonja Savić je osudila nacionalističko bezumlje Miloševićevog rata sa zapadom, ali taj njen govor, sem na Internetu, nigde drugde nije uspeo da se pojavi.


"Nikolaaa, nisam ti ja majka!" - da li je ovo neko mogao bolje da kaže od nje? Da li je neko mogao bolje da odigra Dečku u "Šećernoj vodici"?

Reditelj Miša Radivojević rekao je da ona nije mogla u tom otporu, u jednoj maloj kulturi kao što je naša, u nerazumevanju ni da živi duže.
Sonja Savić bila je više od glumice - ona je za mnoge simbol buntovnog duha Beograda i osamdesetih godina. 

Koristiš prezervativ? Moj izbor: Koristim kondom. Prihvatam drugačije od sebe.

Noć reklamoždera Više od 500 mini reklama 4. i 5. decembra u Sava centru 

Na otvaranju FAF-a film "Glad" Počeo Festival autorskog filma

Dijamanti blistaju i ubijaju Jedinstvena tvorevina majke zemlje

Centar za mržnju Mržnja je proračunata

Kako sprečiti krijumčarenje žena Britanska vlada je upravo objavila predlog novih mera kojima namerava da se uhvati u koštac sa problemom krijumčarenja žena.
VIŠE O OVOME: sex_work.;  books.prostitution

Poljske tinejdžerke postale fudbalske huliganke Varšava, Beta, specijalno za Nadlanu
 

Odoše "narodna kola" u istoriju Poslednji dan "juga" 20. novembar 2008.

Mileta Prodanović Godina lava

Države koje će progutati okean Maldive guta Indijski okean

Nežno s dijamantima! Vrednost dragog kamenja takođe zavisi od bistrine minerala i načina na koji je rezan, odnosno kakvog je oblika.
VIŠE O OVOME: theonlinephotographer.diamonds

Neko mašta, a neko kupuje Od ekološkog do nameštaja sa Svarovski kristalima

Dvostruko veća Slobodna zona I posećenost i posvećenost

Bedževi su ponovo u modi! Novi medij za prenošenje poruka i osećanja

Ulaz u Slobodnu zonu Za pokušaj “pomeranja granica“

Bojana Lukić-Jovković Od 7.000 ljudi, ušla sam u top 22, što je za mene uspeh

Istorija predsedničkih izbora u SAD Ni ratovi ni krize nisu odlagali izbore u Americi

Spasavanje jezika Film "Lingvisti" i izumiranje starih jezika

Slobodanka - Boba Tošić Iz Paname u "Plejboj"

Miodrag Jovanović o igri zvanoj "Survivor" Preživljavanje, foliranje i tri bisera iz Paname