Slučajni susret?!

Skoro da sam se onesvestila kada sam prošle nedelje, usred Novog Sada, ugledala muža jedne svoje drugarice kako opušteno šeta sa “devojkom” držeći se za ruke, . 

Znam da Silvija i Nebojša nisu razvedeni, niti planiraju. Toliko sam bila upućena u njihov život. Takođe znam da Silvija misli kako je njen suprug službeno otišao u Suboticu – nije mu prvi put, a i centar firme je u Subotici. S obzirom na to da se cela situacija odvijala prebrzo da bih mogla da izbegnem ovaj “slučajni susret”, onog momenta kada me je ugledao brzinom svetlosti je ispustio ruku svoje “devojke”, te se na trenutak učinilo kao da nikada nisu ni bile spojene i usiljeno se trudio da se oduševio što me je video. 

Nije bio siguran da li sam ja videla očiglednu prevaru ili ne, nije bio siguran da li sam ga ja ugledala nekoliko sekundi ranije, ali se pravio kao da nisam, tako je bilo jednostavnije. 

Devojka, mlađa od njega oko petnaestak godina samo se ljubazno smeškala, delujući naviknuto na neočekivane susrete. Ja sam pokušala da sakrijem šok, ali nisam uspela da sakrijem očiglednu zbunjenost. 

-“Jeleeeenaaaa, pa otkud tiiii?!” – pretvarao se Nebojša dok su mu oči caklile od neizvesnosti sledećeg trenutka, moje sledeće rečenice, napetosti trenutne situacije I nespremnosti na moje prisustvo… I ja sam bila uplašena, ali od njegove moguće reakcije i svoje reakcije na tu reakciju. Zagrlio me je tako ukopanu, kao što je to uvek i činio i prijateljski poljubio u obraz. 

- “Ovo je Bojana, moja koleginica iz Novog Sada! Eto, mi malo posle poslovnog ručka sa klijentima odlučili da prošetamo, da malo svarimo tešku hranu, pa posle opet imamo zakazan sastanak…” - pravdao je Nebojša Bojanino prisustvo, te nastavio sa nekom krajnje nebitnom pričom: “Znaš kada god idemo na neko službeno putovanje, jedemo samo neku tešku hranu, udebljao sam se u poslednjih godinu dana 7 kila...” 

Ja sam ga gledala potpuno ukočena, otvorenih očiju, sa osmehom u grču... Pokušala sam da progutam knedlu u grlu, da sakrijem znojenje dlanova i neprijatnost od susreta, te sam ga pustila da priča sve vreme. Jedino što mi je u tom trenutku palo na pamet da pitam, a da ne moram ja da pričam jeste: 

“Kako su klinci?!” – malo mi je zadrhtao glas... 

On je pričao i pričao, o tome kako su klinci porasli pa kako Marko treba da krene u školu, a mlađi Ivan je tek sada krenuo u obdanište, pričao je o idiličnosti svog porodičnog gnezda... 

Jedino što sam želela u tom trenutku jeste da pobegnem, da se izgubim i da udahnem vazduh, jer sam mislila da ću da se ugušim. Činilo mi se da naš susret traje čitavu večnost, nikako da završi, nikako da se rastanemo… 

Vrhunac je bio kada me je, da bi me “ubedio” kako je to što sam možda videla samo iluzija, pozvao na piće...Uspela sam samo da promucam: “ Aaaaa..ovaj...hvala nna pozivu, ali imam nešto dogovoreno...” – potpuno sam bila neuverljiva... 

Situacija je bila u stilu da li veruješ meni ili svojim očima... Rastali smo se vrlo neprirodno. On je krenuo da me opet prijateljski poljubi u obraz, kao što je učinio kada smo se sreli, a ja sam na sekund zastala i poželela samo da me ne dodiruje... Spolja savršen susret skoro najboljih prijatelja, a unutar svih nas svako je vodio svoj unutrašnji monolog... 

I dok pišem ovu kolumnu jos uvek osećam nekakv čudan strah. Strah od toga što ja znam nešto što ne bi trebalo da znam i što mogu nekome da uništim život ili da otvorim oči (zavisi kako ko gleda na situaciju), samo ako hoću. Dakle, od mene zavisi nečija sreća. Osećam se kao saučesnik u nečijem zlodelu. 

Nisam joj rekla, niti ću joj reći. Nisam imala hraborsti. Nisam joj rekla ni to da sam ga srela. Nebojša to ne zna. Sigurna sam da će joj on reći sam, jer mora da se opere pre nego pomisli da ću ja bilo šta pomenuti… samo ne znam koju verziju. 

Kako nekome reći da ga muž ili žena vara? Da li ja imam prava na to?! Da li ako ne kažem znači da sam slagala svoju drugaricu i da sam nesikrena?! Da li ja treba da se upetljavam u nečiji život i budem, ne sudija, vec porotnik? To su pitanja o kojima razmišljam danima... 

Kao što smatram da slučajnosti ne postoje, tako smatram da će i Silvija saznati, kad tad, ali ne od mene. Nadam se da će to da bude ubrzo. A trebalo je da idemo zajedno na letovanje u septembru. 

U ovoj kolumni su imena izmišljena, jer znam da će moja drugarica o kojoj je reč, istu i da pročita. Sa stavom da ne treba ja da budem neko ko će im promeniti živote, nisam želela ni na ovaj način da joj sugerišem, a mogla sam…

Ljubav ili karijera Piše: Jelena Koronsovac

Hajde da se igramo Piše: Jelena Koronsovac

Drugi život Avatara Second Life ili "Drugi život" postoji u virtualnoj stvarnosti i u njoj žive virtualni ljudi, zvani Avatari kojima  upravlja stvarna osoba koja sedi za računarom.

Niski start Piše: Jelena Koronsovac

DELFIN POJEO ČOVEKA Roditelji, deca, piloti i ronioci…

Slučajni susret?! Piše: Jelena Koronsovac

Senzacija - Van Gog bio plagijator Piše: Dača Kocjan

Niko nije singl dok se ne dokaže suprotno Piše: Jelena Koronsovac

Second chance = second hand?! Piše: Jelena Koronsovac

Normalan frajer Piše: Jelena Koronsovac

SMS eliksir Piše: Jelena Koronsovac

Dokazano – Putin je vanzemaljac! Piše: Darko Kocjan

Smena generacija Piše: Jelena Koronsovac

Leteći ćilim Piše: Jelena Koronsovac

S vezom il’ (bez)veze Piše: Jelena Koronsovac 

Surogat frajer Piše: Jelena Koronsovac

Novinar naleteo na bombu Piše: Darko Kocjan

Vidim, imaš dečka?! Piše: Jelena Koronsovac

Majstor i Margarita Piše: Jelena Koronsovac

...ti to radiš najbolje! Piše: Jelena Koronsovac