Mesto uz administrativnu liniju s Kosovom, kraj iz kojeg se skoro svakodnevno neko iseljava i sreću traži u Beogradu ili belom svetu, mogao bi uz mnogo zalaganja i malo sreće, od 2011. godine postati svetska turistička destinacija.

U topličkom kraju i Kuršumliji, za sada su skoro sve karte, kad je u pitanju budućnost, usmerene ka Đavoljoj varoši - jedinstvenom fenomenu prirode, kandidatu Srbije za jedno od sedam svetskih čuda prirode.

Delić mistične prirode koja u svesti starijeg lokalnog stanovništa još važi za ukletu, teritorija u koju, prema pričama, stoka nikad nije htela da uđe – Đavolja varoš, udaljena je od Kuršumlije 27 kilometara, od Niša 89 i od Beograda 288 kilometara.

Do Đavolje varoši dolazi se tako što se s puta Niš – Priština, na osam kilometara posle skretanja za Prolom banju, skrene prema Dobrom Dolu, pa se posle šest kilometara u selu Zebice ide levo. Nakon tri kilometra vožnje po asfaltiranom, ali veoma uskom i krivudavom putu, na kojem se ne mogu mimoići dva autobusa, stiže se do Đavolje varoši. Uz put nema prodavnica, osim par tezgi na samom lokalitetu gde se prodaju rakija i suveniri. 

Kako da dijaspora pomogne?

Posetili smo Đavolju varoš u okviru manifestacije Vidovdanski dani dijaspore u organizaciji Ministarstva za dijasporu. Bila je to dobra prilika da se Srbi iz rasejanja upoznaju s turističkim potencijalima Srbije. Čuli su se i prvi predlozi kako bi dijaspora mogla da pomogne ovaj kraj, već hronično bolestan od besparice i nezaposlenosti. Nekadašnji gigant, koji je drvnu građu izvozio skoro celoj Evropi, ne radi. U Kuršumliji posao imaju ljudi zaposleni u banjama, prodavnicama, javnim i državnim službama.

Dijaspora i pored iskrene zadivljenosti pred čudima prirode Toplice, za sada sigurno može ovom mestu da pomogne na jedan način.

- Bilo bi dobro za početak da svako od nas organizuje posetu bar jednog autobusa Đavoljoj varoši - predložio je učesnik Vidovdanskih dana dijaspore iz Švedske Ljubomir Mladenović. Predlog je prihvaćen aplauzom.

Oko Đavolje varoši i njenih kamenih kula kružile su mnoge legende koje su još žive. Čak će vam poneki intelektualac iskeno reći da će vas pratiti nesreća ako s lokaliteta uzmete i najmanji kamenčić. Seljaci pričaju o glasovima koji se čuju u Đavoljoj varoši, o crvenoj vodi koja je u stvari krv svatova, o tome da stoka nije nikad htela da uđe u Đavolju varoš. 

Ulaznice se, ipak, naplaćuju po ceni od 250 dinara. 

Nauka s druge strane za svaku legendu ima odgovor. Reka je crvena zbog visokog sadržaja gvožđa u vodi, a i priča o kamenčićima ima svoju osnovu - šta bi ostalo od čuda prirode kad bi svaki posetilac uzeo po kamenčić? 

Najstarije crkve u Srbiji

S čudima Đavolje varoši na Radan planini i zaboravljenom istorijom topličkog kraja, upoznaje nas jedan od najboljih poznavalaca ovog lokaliteta, čovek koji neumorno skoro 40 godina prati Đavolju varoš, direktor Turističke organizacije Kuršumlije Radovan Tanasković.

- Prema podacima iz 1953. godine u opštini Kuršumlija živelo je oko 40.000 ljudi, sada ih ima oko 20.000 stanovnika. Malo se zna da je ovo bila prva Nemanjina država i da su kraj Kuršumlije prema najnovijim istraživanjima sazidani prvi manastiri u Srbiji – Svete Bogordice i Svetog Nikole. To su prva dva nemanjićka manastira, koja smo mi na našu sramotu zapostavili. Sveti Nikola je bio veliki manastir, imao je najveći manastirski trg olova, zlata i srebra na Balkanu, tu je bilo središte episkopije u vreme procvata rudarstva u Srbiji.

Te dve crkve su, prema kazivanju Radovana Tanaskovića, starije od crkve Svetog Petra i Pavla u Rasu, koja važi za najstariju crkvu u Srbiji.

- Crvke Svete Bogorice i Svetog Nikole se još obnavljaju, a ovaj kraj se, kad su ove crkve sazidane, zvao Bele crkve pa Toplica, i na kraju Kuršumlija - priča Tanasković. 

U nastavku reportaže o Đavoljoj varoši u petak, 3. jula čitajte o Crvenom vrelu, Sasima u ovom kraju, mitovima i naučnim činjenicama koje objašnjavaju nastanak ovog prirodnog fenomena.

Tekst: Danijela Tadić