50 Cent

Svakodnevno pred Vama najzanimljivije fotografije iz svih delova sveta.

Vaš glas

U sablasnom "Pioniru", pred ne baš brojnom, ali vatrenom publikom, 50 Cent je dokazao da nije slučajno baš njegov moto “Get Rich or Die Tryin"!

Oh da, sada otprilike imamo predstavu kakav osećaj je bilo pronaći neko andergraund mesto u Jamaica Queensu gde je pre desetak godina Kurtis Džekson III “pretvoren” u 50 Centa (Fifti). Mračno, misteriozno, opasno taman toliko da se bude svestan da je Fifti u svojoj dilerskoj mladosti primio čak devet metaka.

I pored predivno nestrpljivih fanova pred neprikladno malim ulazima u Halu "Pionir", atmosfera je zbog slabe osvetljenosti i tužnog izgleda hale zarobljene u prošlom veku, ipak bila nekako sumorna. Kao da se ne dočekuje jedna hip-hop zvezda, već… pa, dobro, o muzičkim ukusima nećemo.

Dok je (Partizanova) Arena sijala…

… na drugom kraju grada, "Pionir" je bio osećanje prošlosti kada je goreo pod "Prodigyjem". Devedeset peta beše?

Krećući se kroz mrak sablasnih hodnika "Pionira", refleksno se osvrćući oko sebe, čak i kada znate da je Fiftijeva publika mahom tinejdžerska, jedino željna provoda sličnog onom koji imaju njihovi vršnjaci u svetu – jeza počne da podilazi i od same pomisli da je moguće da je bilo šta devedesetih moglo biti bolje. A onda vas zatupljujuća tišina hodnika smiri, jer shvatite da to nije opšti, već samo zastrašujući, usamljeni utisak koji stvara Hala u kojoj se ništa nije promenilo. Tada se osetite prevarenima što je odlučeno da Fifti ustupi Arenu košarkaškoj utakmici Partizan-Makabi…

Ali, sve dobije smisao kada se “prebroji” oko 2.000-2.500 ljudi… Izgleda Fifti nije samo prepustio prostor Partizanu, već i dobar deo publike.
Skromno, ali “na mišiće” vatreno

Nakon predgrupa pod očajnim ozvučenjem, od kojih su jedino VIP delovali kao ekipa koja možda i može da bude domaći uvod u svetsku zvezdu, u hali su upaljena sva svetla kako bi Fiftijev tim proverio binu. Hm, ako se ta mala, za-lokalnu-upotrebu, na-brzinu-sastavljena tvorevina može nazvati binom… Razmestili su šta su mogli i, pretpostavljam, pomislili “tu smo gde smo, ovde ima očiju koje ga jedva čekaju, radićemo s onim što imamo”.

Pod upaljenim svetlima, napadno jasno je bilo da organizator sigurno neće biti srećan odzivom. Ali, oni koji su došli znali su zašto su tu i to su dokazali na sve moguće načine: odećom, pokretima, Fiftijevim životom/stavovima na usnama…

Od momenta kada se Fifti pojavio, kao da se i ta skromna bina promenila. Čak i pod najobičnijim koncertnim osvetljenjem, bez ikakvih naznaka vizuelnog spektakla, on nekako celoj priči doda pravi beat… Svojom strašću kao da napravi obmanu u kojoj zapuštenost sportskog centra i nedovoljno publike prerasta u neplanirani hip-hop duel na 8 Mile Roadu u Detroitu, poput onih iz kojih je ponikao njegov mecena Eminem.

Publici se praktično nije obraćao, mada su ga svi kao po komandi pratili “onim radom ruke”. Prelazeći sa novijih stvari sa albuma “Before I Self Destruct”, poput hita “Baby By Me”, do planetarne pomame nastale u saradnji sa Džastinom Timberlejkom zvane “Ayo Technology”, Fifti se polako oslobađao jedne po jedne majice.

Sledeće “bez komentara” protumačite po svojoj volji, ali, recimo samo da su se kukovi devojaka tako pokretali kao da baš njima kaže "I'll take to the candy shop".

Naravno, čuli smo i “Just A Lil Bit”, P.I.M.P., i raketu do slave “In Da Club”, koji su i pored nedovoljno kvalitetnog ozvučenja izazvali odlične reakcije publike koja, čini se, potpuno razume sve o čemu Fifti propoveda – slavi, novcu, devojkama, opasnim ulicama Njujorka i ništa manje opasnoj raskoši uspeha, zadimljenim klubovima, bifovima sa drugim reperima… Svi ti hitovi mnogo žešće zvuče uživo, što cene oni koji zaista vole hip-hop.

Možda smo i dalje preneraženi od prostora. Možda je bilo premalo publike, iako su se karte ispred "Pionira" prodavale u bescenje, čak i poklanjale. Ali, Fifti je po drugi put (prethodni nastup je bio 2006) ispao fer i taf! Sudeći po reakcijama, publici je to bilo dovoljno… (Nije slučajno gore baš stvar "Many Men (Wish Death)", jer to je Fifti zbog koga smo došli, a sad da li smo ga i videli...)

Tekst: Katarina Milovanović
Foto: Andrijana Rmuš