Kad bi zidovi znali da govore

Svakodnevno pred Vama najzanimljivije fotografije iz svih delova sveta.

Ostale fotografije

Vaš glas

Predlažemo

"Dva godišnja doba, šest meseci, pitanja, odgovori. Zidovi koji ne znaju da pričaju, ali znaju da slušaju. Njihov odgovor se nalazi u igri svetlosti i senki, u refleksijama". (Tekst iz kataloga, koji mnogo govori o skromnosti koja je, u stvari, veličina umetnika).

U novootvorenoj Galeriji Centra za foto i filmsku kulturu Srba „CFFKS“, Požeška 124, Banovo brdo, Beograd, Srbija, Evropa... sinoć, a beše baš lepo veče za umetnost, nekako čisto, tiho, mirno... i beše četvrtak, 8. april, skupilo se odabrano društvo fotografa i ljubitelja dobre fotografije i lepih umetnosti da prisustvuju svečanom i lepo osmišljenom programu otvaranja izložbe Tota Tamaša, mladog fotografa iz Subotice. Izložba je naslovljena „Kad bi zidovi znali da govore“.

Kad sam ušao u galeriju, dočekalo me je gostoljubivost i prijatna domaća atmosfera pa smo se vrlo brzo upoznali i za tili čas dogovorili o daljnoj saradnji, samog umetnika igrom slučaja znam, po radovima, i neke njegove izložbe smo najavili i čini mi se kvalitetno propratili, a same fotografije su bile pokrivene stranicama iz novina...

Steva Sekerić Lala je baš lepo pričao, a zna i voli baš lepo da govori (skoro kao ja), i on nam je ukratko, koliko je to moguće, ispričao ponešto i o centru, i o galeriji, i o umetniku i njegovim fotografijama, i o planovima svih zajedno za lepu budućnost.

Publika je baš lepo aplaudirala, a zatim je uz muziku plesni par Sonja Kolačarić i Andrej Ivančević, kao specijalni gosti večeri zaigrao tango (tužna misao koja se pleše). A onda je steva zamolio prisutne da pokidamo novine sa zidova i tako u stvari zvanično lepo otvorimo izložbu.

Pa smo onda dugo u noć uz raznorazne sitne đakonije i osvežavajuće napitke, što alkoholne što bezalkoholne, divanili o svemu i svačemu, i baš nam je bilo lepo.

E, sad, pošto sam se malo više opustio i lepo šalio, a tako sam se i osećao i proveo na izložbi, ne ide da pričam o baš ozbiljnoj umetnosti, o poruci i načinu na koje nam ovaj umetnik iznosi svoje mišljenje i viđenje sveta oko nas. Kada bi ruinirani zidovi napuštenih zgrada znali da govore, a ja mislim da znaju, pa makar i kroz objektiv fotoaparata, rekli bi nam što-šta o ljudskoj nebrizi, bahatosti, samoživosti... ili apatiji, nedostatku empatije ili volje za (teška reč) životom. Kao da nismo tu da bi živeli, nego živimo da bismo bili tu.

Iskreno posmatranje stvarnosti i traženje istine tamo gde obično izbegavamo da je vidimo, pa čak i nalaženje lepote u „ružnom“ poetika je mladog umetnika koji za sebe skromno kaže da samo želi kad poraste da bude fotograf.

Želimo mu puno sreće i uspeha i sa nestrpljenjem očekujemo njegovu sledeću izložbu, a ovu od srca preporučujemo. Nadam se da sam (uz odlične fotke sa otvaranja) uspeo da prenesem delić atmosfere, možda samo još da dodam i da preporučim umetnikov sajt www.photto.org.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Vladimir Maksimović