Spalila bih istinom sve mostove. Stojicki pratila kako gore. Pretvorila ih pogledom, recju, pokretom, u pepeo.
Fascinira me necija iskrenost. Jedan od retkih sto ume da raspline rumenilo po mojim obrazima.
Ubija stamena konstrukcija drugog. Prodace sve, na stetu sebi, zarad tudjih merila. Neprimenjljivih ideala.
Ne mogu da se ne zapitam, cemu laz? Neiskrenost? Zar ima smisla ziveti zivot skrojen za drugog? Ne upoznati sebe? Svoja sledovanja? Posledice nase sustine, sopstevnih dela?
Ne zelim ni sekund sto pripada drugome. Kamo ce me isti usmeriti? Zasto? Ne vidim poentu.
Ne mogu uciti iz posledica nestvarnih iskustava.
I po prvi put, zbilja doticem: nije me briga, ne moram , ne trebam, otkriti, shvatiti, tudju laz.
Svaka buja, boji, preuzima, obliva zivot vlasnika. Koje gubljenje vremena. Kad tad, progutace nas. Izbljunuti na obalu. Kao val, mrtvu travu.
Zivimo zivote kao bankarski duznici. Samo da je tu…Krov nad glavom.
Bez putovanja, bez novina, bez drazi. U laznom luksuzu. Prividu srece.
Koga lazemo? Kad nema “trece osobe u prostoriji”….
Umorih se.
A i znam, moj pogled, pokret, nista ne kriju.
Tim je bolesnija, otvorena knjiga. Hrpe brizno ispisanih starnica.Umorih se. Od necijeg (ne)znanja i tudjih spoznaja, tacnih interpretacija. Umirem, svaki put, iznova, kada me previdi. Gubim slobodu, dok postajem komad namestaja. Proklete frustracije, sto ih poslusno sledimo?
Zelim pravo, da “unistim” svoj zivot! Sta ko zna, sta mene cini srecnom?!
Briga me, za stranice predavno ispisane.

…Samo da dokucim, kome da ga trazim.

Ako me ne priznaje, ovakvu kakva sam…Ako me ne zna…Kako da priznam, spoznam, izivim sebe?