Moj zivot je prokleto kompleksna kategorija.

Sama sam, u roditeljskom domu.
Trebalo bi da se osecam sigurno, tepih je izlizan od mojih koraka.
Ne postoji kut na svetu, koj je vise moja teritorija…
Slusam.
Samrtnicku tisinu. Neprijatnu tisinu? Zatisje pred buru…
Muk.
I prija mi.
Kao u transu, koracam do najmanje prostorije, ostave. Osluskujem dubro poznati zvuk, na koji sam odavno habituirala. I savladavam otpor vazduha, dok zatvaram vrata.
Huce.
Zavija.
Moja Kosava…
Cupa me nemilosrdno iz maste, i usisava u realnost. Opipljivi svet cula. Mrtvu prirodu. Svakodnevnicu.
Potpuno sam svesna, i persijskog tepiha, i parketa sto je izgubio sjaj od kada je baka otputovala…
…Odraza u ogledalu. Zakljucanih vrata. Komsiluka sto promice kroz nozdrve.
Ne mogu a da ne priznam sebi, prezirem obicno. Ne trpim trun dosade. Nedostatak pokreta. Smrdljivu ljudsku baru.
I guta me natrag matrix moga bica. Iskustveni splet jedne osobe? Ma splet smesnih okolnosti. Prebirem po milion i jednom slovu, sto samo za mene nosi smisao.
Predivo dobro poznatih impresija. Ah, gnjave me. Tragam za novitetom sto bi izmenio saru…Patern. Brazde po kojim poslusno hodim. U krug…
Pomisljam, robujem?!
Ko sam danas? Svo svoje juce. I ono kojeg se nesecam.
Dugo sam vrludala, uvijala, hitala u nepoznatom pravcu.
Sama pomisao mami osmeh na mom licu. Zar nije ironicno da banalnost, koje se ne prisecamo, makar i delimicno, kreira nas zivot? Zar nije jos smesniji privid da imamo kontrolu?
I prepustam se.
Iz inata, uplicem prste u predivo. Mesim, mrsim strune, jos jednom, iznova, vestinom vrhinskog majstora.
Haos je moje prirodno okruzenje.
Predvidjam. Citav jedan zivot, bice obojen pokusajima adaptacije na monotoniju.

Koja je vasa omiljena boja?
Odgovaram: Sivo.
Hocu li se ikada uklopiti? Savladati rutine?
U dubini duse znam, zavidim aritmeticki iscrtanim, jasnim, jednostavnim osobama.
Ima li takvih?

Hocu li glatko kliznuti kroz dan?

Osisala sam se. Samu sebe podsecam na lika iz omiljene mange. Potpuno neprikladni, ostro saseceni pramenovi, naglasavaju lice.
Muka mi je od lazi. Dosadjuju mi. Gubim paznju dok ih slusam. Pomno osmisljene. Precizno konstruisane. Vesto postavljene.
Cemu?