Postoji nesto u konacnosti sto je umirujuce. Uprkos svoj tuzi koju moze doneti, uprkos ocajanju i poimanju vecnosti jednog jedinog dana. U tom konacnom saznanju da smo tu gde jesmo, da ce sve ostati bas ovako i da je jedina razlika koju mozemo napraviti nas dozivljaj te iste stvarnosti.
Nepodnosljivo osecanje me opseda, posledica nekih saznanja i priznanja.
Gubim kontrolu nad svojom zeljom i plasim se da mozda jednom zaista i konacno izgubim kontrolu i skocim, pokidam sve paucine, sve imaginarne strahove, ogranicenja i razloge, pocepam sve i otkrijem tu golu istinu. Bez obzira na posledice. Bez obzira na sve.
Postoji nesto u ponavljanju sto je uznemirujuce. Jer se pitas hoce li se sve ponavljati, ako hoce kada, koliko cesto, i da li ce biti bas sasvim isto?
Sa svakim pitanjem koje postavljamo raste i nestrpljenje, zelja za odgovorom, sada i odmah. I sa svakim pitanjem to vreme potrebno da se odgovor dobije produzava se.
A umor sustize. Snage ponestaje i resursi se iscrpljuju. I onda napustis ponavljanja i nadu. I ostanes u svojoj konacnosti, pustis da te voda nosi. Mozda se i zakacis za neko stablo usput. I dobijes bar pristojnu sahranu.

Soundtrack: Slade - The Shape Of Things To Come