Pricala je o nekom bitnom trenutku iz svog zivota, gledala sam je zainteresovano, u polozaju slusaoca, prateci i klimajuci glavom, u kojoj se magla polako razilazila dok sam shvatala da sam spremna da te izgubim. I nadala se da sam u stanju da to podnesem.
Znam da nije fer, bolno sam toga svesna. Pokvarila sam sve. Bas pred Novu godinu. Razlupala sam najvredniju stvar koju sam imala. U paramparcad. Ovog puta dosao je i moj red da nesto pokvarim. Nazalost, nisam imala izbora, nisam mogla drugacije. Ne pred sobom. Sve sam upropastila.
Znam takodje i da nema puta nazad. Da vise nikada nece biti isto, da vise nikada nece biti iskreno i da ce uvek postojati ta misao u glavama, da ce se reci uvek 3 puta odmeravati pre no se izgovore. Znam da vise nikada necu cuti istinu. Isto kao sto znam da necu moci da zivim tako, da necu biti sposobna da pristanem na to, da necu moci da te pogledam u oci. A onda sve gubi smisao.
Nikada nisam bila u stanju da pristanem na neistinu. I zato znam da dalje ne postoji.
Pokupicu poslednje atome snage i oduzicu sta sam ostala duzna, tako banalno, tako smesno prizemno. Bojim se da vece dugove necu biti u stanju da vratim. Sve i kad bi imalo smisla da nastavljam laz.
Znam, nije fer. Ali je tako ispalo.
Zasto sam te nocas izdala? Da olaksam sebi? Tebi? Prakticno sam spavala s neprijateljem. Onim istim neprijateljem protiv koga smo pokrenuli mali privatni rat. Tako davno… Onim neprijateljem koji je kumovao svemu sto je usledilo u danima koji su dosli. Zbog koga smo se tako zarazno smejali. Sta sad vredi sto je neprijatelj pobedjen i porazen? U blatu i ocaju, obesmisljen? Mi smo izgleda mnogo vise.
Osecam se kao izdajnik, verovatno to i jesam. Da bi kome tacno bilo lakse?
Ja sam samo jedno protraceno lice. Valjda je to najlepse i jedino sto posedujem. Jedno lepo, jako lepo lice, ali protraceno. Steta. Moglo je pripasti nekome kome je potrebno, ko bi sa njim bio srecan i znao da ga upotrebi, kome bi bilo od koristi. Ali eto, nesrecom je pripalo meni, nicim zasluzeno.
Na kraju mozda ne treba da zalis. Jer na kraju sam ja samo slika koju si stvorio da bi se u njoj ogledao onakav kakav nisi. Valjda je jedina nesreca to sto sam mogla da ostanem pored tebe bas takvog kakav jesi, jer se svi mi pre ili kasnije istrcimo. To sto nisam pokazala da vidim ne znaci da nisam videla.
Secam se jedne tvoje price o fizickom bolu, nedostatku vazduha i nemoci da zaustavis… Znas. Nema potrebe da nastavljam. Znam da znas.
No zaboravi… Mozda je od svega to najbolje. Svakako je najsmislenije.

Soundtrack: Slade – She Did It To Me