Sto mi se vise dokaza pruza to manje verujem u njih. Cini se da je ocigledno svima osim meni. Cudne senke igraju po coskovima, cudni se kontexti izmecu iz obicnih reci i cere mi se i namiguju, a ja se trudim da ih ne razumem. Jer se plasim da u njih poverujem. Jer nisam sigurna, jer nikad nisam sigurna. Jer ne bih to bila i da me zvizne po sred chela.
Slucajni dodiri ispod granice vidika ostavljaju me zbunjenom. Jer opet ne mogu tvrditi da su ono sto bih zelela da budu. Slucajni trenuci u kojima se zbivaju ne deluju ni malo slucajno. A opet kako da znam?
Namerni pogledi i tajni signali imaju previse znacenja. Kako da odaberem pravo?
Pucanje autogolova. Utakmica. Ko ce vise. Naocigled zbunjenih posmatraca, kojima nista nije jasno, ili im je, jos gore, sve jasno. Jasnije no meni. Sve se cini. Valjda vazi ono pravilo vise srece nego pameti. Bice da je to prednost druzenja sa ljudima koji nemaju talenat za spletke. Koji nemaju talenat da vide. Imperatori tajnih signala, u malom privatnom ratu ili prijateljskoj trci.
Nikada se nista nece izgovoriti. I sve ce uvek, sva je prilika, biti na dva nivoa. Na ono gornjem bice onako kako bi trebalo biti. Bice smeha i lepih reci, ogovaranja i prepricavanja, duhovitih opaski. A na onom donjem… Igrace se precutne igre, tihi dodiri, slucajni i “slucajni”, radice se stvari o kojima nece postojati reci.

Soundtrack: Placebo – I Feel You