U cudnoj igri sudbine, saplela sam se na biser koji mi je bacila pod noge.
Nedostajanje i cudan osecaj postali su svakodnevica. Cini se na trenutke ne samo moja.
Ljudi su kao komadici slagalice. Svako ima svoj oblik, svojih nekoliko oblika. I ponekad, cak vrlo cesto, ne postoji razlog da se ljutimo kada se neko sklopi na vise strana. Na kraju iluzija je da nekoga mozemo posedovati. Nije u tome smisao. Smisao je kliknuti. Jer energija, koja je cudna i hirovita, koja ima sve boje i oblike, a nema ni jedan, ono je sto nas spaja i razdvaja. I taj klik izmedju dva komadica slagalice su ono sto je neophodno za svaki kontakt.
Neki ljudi odseku sebi oblike i postanu onaj granicni i ograniceni deo slagalice, zarobe se u samo dva oblika jer su im rekli da tako treba. A ima i onih koji stalno traze. Sve moguce varijacije na temu, traze sebi srodne i uklapajuce oblike. Samo sto je slagalica velika. I tesko je naci druge delove koji se savrseno uklapaju i koji tu pripadaju.
A onda se desi i to da se oblici uzjogune i promene. Da im se dopada to sto znaju da su nasli onaj odgovarajuci oblik u drugom komadicu, jedan od toliko mogucih, a opet nece da se uklope. Nece da kliknu i odbijaju da shvate da vec jesu. Osecaji nikada ne varaju. Sasvim je druga stvar da li smo spremni da ih slusamo.
I onda krecu igre i igrice. Toplo - hladno, mlako - jadno. I odatle cak ima vise puteva. Samo je pitanje kakvi su ti komadici slagalice. Koja je slika na njima. 2 can play that game. Veoma cesto - nazalost.
A mozda je smisao i u tome da samo klikne. I onda se sve promeni. I boje, i oblici, i pogledi, i dodiri. I deo slike koji je na tim komadicima. Sve sto dodje posle toga je nevazno. Cak i ako se delovi razdvoje, i nikad vise ne uklope, cak i ako se slagalica ne slozi do kraja. Jer taj mali deo slike, ono sto se videlo tada, kad su delici bili spojeni, je caroban, i makar bio samo delic – delic je savsenstva.

Soundtrack: Placebo – Post Blue