Cudan osecaj razlio se svud po meni. Nekako je, meni neznano kako dospeo u moj krvotok i prilepivsi se za krvna zrnca, kao otrov, kao virus, razlio svuda, od vrhova prstiju do srcanih komora. I ostao tu.
Probudila sam se jednog jutra posle cudnih snova i priznala sebi dok sam se spremala za novi dan, nesto od cega sam dugo bezala.
Vratila sam se kroz svoje price, kroz svoje vreme i prijatelje, vratila sam sat unazad, zanemarila ono sto je tada bilo najvaznije na svetu i uplasena, uzasnuta, ugledala ispod te velike i bitne slike jarkih boja jednu drugu, pitomiju, pastelnih boja, jednu koja se krila ali je stajala tu. Videla sam, konacno da je ta slika oduvek bila tu. Takva kakva je. To sto sam je od sebe sakrivala ne znaci da sam je uspela sakriti.
Najednom ulice su se promenile. One bitne prestale su to da budu, a neke nebitne su najednom postale centar sveta. I boje. I glasovi. Sve se okrenulo u suprotnom pravcu. I reci su najednom promenile znacenje, mada su ostale iste. Neka cudna svetlost pala je na njih i najednom su postale nesto drugo, nesto sasvim drugo, mada im je osnova bila ista.
Jedna slika je predugo stajala na izlozbi, na centralnom mestu. Onda je dosao trenutak da se skloni u podrum. Muzej je zatvoren i trajno preseljen na drugu lokaciju. Nazad ne postoji. Ne vracam se.
Od svega sto je ostalo u meni i od mene samo se jedna stvar nikada nije promenila. Moj osmeh. To sam valjda ja. Cela ja. Sva sam sabrana u toj liniji, u tom pokretu misica. Samo je to ostalo za pokazivanje, i kao poslednja odbrana. Ispod toga je samo obicno beznadje i ocaj, sasvim obicne stvari. Neka mala nadanja i velike reci koje su me vracale sa ivice ponora. Pa ipak…
Prijateljski osmesi su se izvili u uglovima i postali nesto drugo, sitne pakosti postale su najveci grehovi.
A onda mi se, na moje zaprepascenje, ucinilo da vidim tu sliku u odrazu jednog oka. Verovala sam da umisljam. Verujem jos uvek. Pa ipak vazduh vise nije isti, ni smeh vise nije isti. Nesto je drugacije.
Plasim se da nije to jos jedna uobrazilja. Ali nekako osecam da nije, mada nemam nikakav dokaz.
Kao da ja ikada imam dokaz.

Soundtrack: Placebo – Because I Want You