U poslednje vreme, od silnih obaveza imam sve manje vremena za prijatelje. Medjutim imam utisak da ni to nije pravi problem. Ali da pocnem od pocetka...
U poslednjih godinu dana zivim u Solunu i kad se vratim u Beograd, to je skoro uvek na najvise deset dana. U tih deset dana pokusavam da smestim prijatelje, rodbinu (koje hvala bogu ima na pretek), roditelje, bracu, obaveze, lekare, i ostalo (iako deluje da nema sta ostalo, verujte mi i te kako ima...). Sto znaci da ako nemam vreme isplanirano do skoro savrsentstva nista necu uspeti da uradim i bice potpuno rasulo. I tako, moji prijatelji su prosto navikli da kad se vidimo da im kazem slusaj imam toliko i toliko vremena, da ponekad jurcaju samnom po gradu i onda sednemo na pola sata na kafu.
Priznajem, da sam ja u njihovoj gozi verovatno bih i ja poludela od toga nakon nekog vremena, mislim kakvo je pa to vidjanje?! Ali nekako svi pravimo kompromise, kako ja tako i oni. Nekako sam vremenom uspela da napravim pravi odabir ljudi sa kojima mi prija da provodim vreme, a uspela sam i da sebe nateram da sa ljudima sa kojima mi to bas i ne prija da resim po kratkom postupku: da prosto prestanem da se vidjam sa njima i da to svedem na komunikaciju mailom ili evenutualno jedna kratka kafa... Naravno, moguce da sam napravila neke greske i lose izbore.
I dosla sam do poente celog ovog posta. Nekako razmisljam sta mi je ciniti, i dal uopste treba nesto uciniti.
Moja, vec godinama, bliska i dobra prijateljica odjednom nema vremena za mene. I ja pocinjem da se pitam: kakvo je pa to prijateljstvo onda? Imale smo i ranije periode duze kad se nismo vidjale, prosto izgubimo kontakt par meseci ali se onda vidimo i sve bude po starom. Ali od poslednjeg puta kad sam dosla nesto se promenilo.
Nije da ocekujem da se ceo svet vrti oko mene kad dodjem u Beograd, ali ocekujem od ljudi koji su mi dragi (i za koje verujem da sam im ja draga) da odvoje barem nesto vremena da se vidimo. I iskrena da budem mislm da sam po tom pitanju skroz upravu. Shvatila sam da uvek ima vremena za ono sto se hoce (mozda ne odmah istog trenutka, ali ima), pa tako smatram da ako ja imam vremena za one osobe koje hoce da se vide tako i oni bi trebali da imaju ako hoce da vide mene.


OK, znate sta, necu ici dalje. Mislim jos uvek mi je jako stalo do ove prijateljice pa nisam jos spremna da out loud kazem ono sto je ocigledno.
Ovaj post ipak ostavljam za neki drugi put :))