Iako i nemam neku pricu da pricam, inspiraciju da pisem, dogadjaj da ispricam, imam veliku zelju da kucam...

Nekad mi je surfovanje po internetu bio potpuno nepoznat pojam, nije me interesovalo i kad su mi ostali objasnjavali koliko to moze da bude korisno ja sam zevala.
Nekada sam novogodisnje cestitke slala na vreme i na tuce.
Nekada sam sa svakog letovanja, zimovanja, putovanja slala razglednice, i to najmanje 20 komada.
Nekada sam slala mirisljava, vesela, ljubavna, prijateljska, tuzna, srecna i svakojaka pisma. Nekada sam zvala prijatelje sa govornice i iz poste.
Nekada sam pisala dnevnik. Nekada...

A sada ne pisem vise razglednice niti novogodisnje cestitke- saljem ih preko interneta.
Sada ne saljem vise mirisljava, vesela, ljubavna i ostala pisma, niti ih dobijam- sada saljem mailove.
Sada vise ne zovem prijatelje sa govornice, vec imam skype.
Sada vise ne trazim papiric sa naskrabanom adresom drugarice koju sam upoznala na moru- sada mi samo treba njeno prezime i imam je na facebook-u kao prijatelja.
sada vise ne pisem dnevnik- sada znam da slepo kucam na tasturi i to me mnogo vise smiruje od pisanja dnevnika.
I sada ce me mozda neko nazvati pateticnom, staromodnom, ili kako god, ali ja to zaista nisam. Divno je sto ne moram da stojim u posti i guram se sa ostalim da bih iz ko zna kojeg puta dobila dragu osobu sa drugog kraja sveta.

Divno je sto sada mogu da nadjem davno izgubljenu drugaricu iz detinjstva i da budem sa njom u kontaktu preko facebook-a jer je inace verovatno nikad ne bi nasla.
Divno je sto vise dobijanje novosti od drage osobe ne treba da cekam da na vrbi rodi grozdje. Sve je to divno ali opet...
Nedostaje mi onaj osecaj kad provirujem svaki cas kroz prozor u nadi da cu ugledati postara. Ili kad on zazvoni a ja se sjurim niz stepenice sve sa zajapurenim obrazima ocekujuci pismo.
Nedostaje mi onaj osecaj kad pisem pismo pa ga prepisujem hiljadu puta da bi lepo izgledalo, da bi lepse zvuaclo. Pa onda onaj osecaj kad najlepsim mogucim rukopisom ispisujem razglednice i cestitke za novu godinu na razno raznim jezicima. Pa cak i kad napokon dodjem na red u posti da udjem u govornicu ono sltako iscekivanje da cujem glas sa druge strane zice koji zvuci daleko daleko kao sto i jeste a ne da mi daje lazan osecaj da osoba sedi u sobi do mene.

Da, sve to nedostaje...pa ipak...upravo sad vise me ne smiruje pisanje dnevnika kao sto je nekad bilo, vec me smiruje sam zvuk lupkanja slova na tastaturi.

Ipak je sve to bilo nekada...