Nedavno sam pisala o usamljenosti, kako moze da dodje neocekivano, da nas napadne kad se najmanje nadamo... E pa ovih dana sam ponovo dozivela osecaj gubitka, medjutim ovaj put jaci nego ikada ranije. Ko ga sam izgubila, kada i sta ovom prilikom nije bitno, mozda i jeste ali se osecam jos uvek slabom da bih pisala o tome, a ipak necu i da unosim depresiju medju nase blogere :)) Bilo kako bilo, zelela bih da pisem o tome kako osecaj gubitka isto kao i osecaj usamljenosti dolazi neocekivano i mnogo jace nego kad je ocekivan. Neki kazu da je u pitanju vreme, i sa tim se potpuno slazem, medjutim to vreme je potrebno samo da bi se osecaj gubitka smanjio ili pak skoro izgubio ako je moguce. Ali cak i kad se osecaj gubitka smanji, kad skoro nestane, ili kad barem mislimo i osecamo da je skoro nestao, taj osecaj se nekako prikrade iz prikrajka kad se najmanje nadamo. Prosto nas iznenadi svojom silinom i skoro pa slomi. Ponekad nam je potreban jedan trenutak a ponekad vise njih da bi se osecali ponovo kao pre. I ne plasim se da necu moci da izadjem na krajem sa osecajem gubitka koji sada osecam, plasim se da necu moci da se iskontrolisem na ulici, u kaficu, u prodavnici, na poslu, u autobusu; u trenutku kad me osecaj gubitka bude napao neocekivano i jako... Kao danas, kad me je glupava marka na odeci podsetila na moj gubitak! Pisala bih jos, al verujte snage nemam, ali bice bolje u to sam sigurna :)