Večeras ponovo razmišljam o tebi. Opet mi misli odlaze nešto južnije, nošene jesenjim povetarcem koji se poigrava lišćem na granama. Prelaze prugu, Jednu, drugu… I onaj neboder što mi zaklanja pogled do tvoje sobe... Tiho poput iskusnog takta penju se do tvoga stana I ulaze kroz zaključana vrata... Spavaš li...? Ili i tvoje misli sada negde lete. Da li ponekad i do mene slete? Ili još uvek sam ti stranac? Ipak spavaš... Ne, neću te buditi. Ionako ne znam šta bih ti rekla.. Na papiru istrganom iz neke beležnice ostavljam ti ove reči. Jer jedino tako znam nešto reći.. Budiš se, čitaš i ne možeš sakriti iznenađenje Znam, i mene je iznenadilo. Tako je to kad pustiš srce da luta... Često završi gde se namanje nadaš... Ali uvek pronađe najbolje rešenje... Misliš li sada bar malo na mene?