I kažu da ne budem sujeverna... A kako? Kad god sam planirala nešto lepo, nikad ne bi bilo tako već bi se desilo nešto ružno... Kad se setim koliko dugo sam maštala o tom famoznom "najdužem raspustu", u glavi mi bili samo provodi, lumperaji, lutanja... I konačno, kada smo dočekali da upišemo fakultete (doduše indeks još nisam dobila ali biće u četvrtak..), i prvi vikend slobode... Sve krene naopako... repriza prošle godine, neko prokletstvo nad 89im godištem...Ne znam šta je. Tek što smo nekako preboleli Žoku, sad Milenko, nesuđeni student veterine, nestaje iz naših života... Dok šetam po kući kao vampir, kroz maglu od suza shvatam koliko je život dragocen i da to tek treba da shvatim... I gde je sada moj drug? Gde je otišao, da li nas gleda? Koliko vremena treba da prođe da sve ovo zaboravim...? I dalje ne znam kako ljudi mogu, posle svega što se dešava, opet da odu na tu glupavu Drinu da se kupaju? Šta ima tako zanimljivo tamo? Nikada neću shvatiti. Ni to ni mnoge druge stvari...