Za stanare ulice, drinjske, celi se život odvijao, tu na 143 koraka. Prodavnica- baraka, kiosk, česma, obućar, kafana “Zlatna kapljica”, tezga sa svećama, onim grobljanskim. Uvučena dvorišta, musava deca i starci na hoklicama. Orah, veliki i razgranat, pod čijom krošnjom su se ispredale priče, ispijale kafe I pretsesali tuđi životi. Zvala se Lenka. Lepotica na glasu, cistokrvna ždrebica, izražajnih oblina. Hodala je visoko uzdignute glave, zabacujući dugu, crvenu kosu, uvek doterana, uvek gorda, uvek nedostižna. Živela je na kraju ulice, u oronuloj gospodarskoj kući , sa bolesnom tetkom, roditelje nije zapamtila. U početku su zivele od skromne zaostavštine, tetkinog pokojnog muža Milorada , a kasnije od male i bedne tetkine penzije, koju beše stekla , radeći u tekstilnom kombinatu. Šila je noćima za gospoje iz Gornje male, ostavljala po koji komad fine tkanine za svoju Lenku. Cicane haljine, tesne I pripijene, crni komplet sa velikom ružom na reveru, suknja na tufne sa žiponom, bluzice i kardigani. Isrobavala se dugo pred ogledalom. Prerano razvijena, privlacila je poglede muskaraca svesna svoje lepote. Treslo se tlo kad je hodala. Podpetice njenih crvenih cipela odzvanjale su drinjskom, dok je narod izvirivao preko ograda…Lenka, Lenka , lepotice, Lenka. Posle tetkine smrti , rođak Stanojlo zaposlio je preko veze u gradski komitet. Skoletali su je razni, od službenika do šefa. Udisali su parfem bele gardenije i odlazili na nedeljni matine, kod Bože Manakija , diveci se bozanstvenoj Riti Hejvort , tako nalik njihovoj Lenki. Nikog nije gledala, sve dok se negde oko Ivanjdana ne pronese glas čarsijom da se spetljala sa zamenikom nacelnika Hranislavom, inace oženjenim , predratnim oficirom , prerano penzionisanim. Glas o njihovoj ,navodnoj vezi, provlacio se kroz ulice i sokake, ulazio krišom u domove, uskakao u zlobna usta oronulih domaćica i ponovo se vraćao do trga i kafana. Kažu da su vikende provodili u Banji, u vikendici njegovog rođaka i po beogradskim pansionima i radnjama. Kažu i da je nosila bundu od nerca, Batine cipele i najfiniju robu iz Beča. Prestala je da radi. Čekala je Hranislava u kineskim penjoarima, požudna i vrela mu se bacala oko vrata , pa ponovo ispraćala i čekala, ispraćala i čekala….čekala…..čekala…..Jednom ga je pokisla presrela pred kancelarijom. Reče joj da odlazi sa porodicom u Beograd i da se neće vraćati. Nije pitala ništa. I šta bi. Nije joj nikada ništa obećavao . Čak i dok su ležeći na uštirkanoj posteljini, banjskog pansiona, poslednji put prebirali po bokovima, nije ni reč prozborila o odlasku. Počesljala se, navukla svoje stare, crvene satenske cipele, zategla čarape, opravila suknju i otišla. Ostavila ga je u mislima da gresi, da nije smeo da dopusti da ga familija natera na odlazak zbog potonjeg skandala… Grad je postao pust bez njega. “Bez stida i srama je”’ govorile su torokuše. “Poseticu je neko vece” mislio je u sebi zadrigli kafedzija. “Vidi samo tu kosetinu, pa te grudi misli da je neko” govorase gospoje,stisnutih usana. Svima njima u inat, hodala je da se tlo treslo. Hodala i nestala. Kazu da je u Zagrebu usvojila decaka , kazu opet da se zaposlila u krojackoj radnji “ Iglom kroz svilu”.Jedni opet pricaju da se utopila na Lidu. Ko ce znati? Lepa Lenka. “Rita” iz drinjske!