Obožavam pijace u proleće, kad sa tezgi zamiriše prvo zeleno povrće, narcisi i jorgovani. Već na ulazu, zapahnuo me je svež miris cveća iz ruku jedne cigančice. Kupila sam ogroman buket narcisa. Na tezgama je bilo svega. Karfiol, brokoli, spanać, blitva, zelje, mladi krompirići, šargarepa…pomorandže, kivi, banane, jabuke…pa paradajz, krastavac, jagode, pa čak i breskve…u redu preko puta jaja svih veličina, sir, kajmak, kore, rezanci, med…pošto blitva…a krompir , vidi kakav je ivanjički…kol’ko ti je šargarepa…molim vas kilo zelenih jabuka… Pogled mi je privukao žustri izlazak neke trojice u crnim kožnim jaknama iz menjačnice. Razišli su se na tri kraja pijaca. Jedan od njih krenuo je ka sporednom ulazu na pijacu i stao kod kapije. Zadržala sam se kod tezge sa sušenim voćem, razmišljajući da li da kupim pakovanje suvih kajsija i brusnice da mi se nađu u rancu, a zatim se uputila baš ka toj kapiji. Dok sam prolazila pored čoveka u crnoj kožnoj jakni, čula sam ga kako je promrmljao za mnom ’devize, devize, evri, evri’. Pogledala sam ga užasnuto, pitajući se da li se on to šali.’Devize, evri’ čulo se opet i ja shvatih da se ne šali. Znam da nam je privreda u problemu, zbog ovih tupadžija što nam vode zemlju. Znam da i najmanja talasanja i pomeranja utiču na kurs i da će neki tajkun, broker, bankar, kriminalac to da iskoristi. Palo mi je na pamet i da su ulične dilere lansirali ko zna čiji centri i interesne grupe, u nameri da se neko kao ja sledi kad ih vidi i čuje, ne bi li nam takvi prizori osvežili sećanje i učvrastili nas u odluci da glasamo protiv njih... ’Devize, devize’ mislila sam da više nikad neću čuti, baš kao ni zvuk sirena koje su najavaljivale bombardovanje. I šta sad da mislim? Vesela šetnja po pijaci završila se tako što sam brzim korakom krenula uskom uličicom, gledajući svoja posla. Zaboravila sam da se vikendom to mesto pretvara u buvljak-sekond-hend. Na asfaltu raširene prostirke i najloni služe kao tezge prodavcima najneverovatnijih predmeta. Težak zadah bede zamenjuje svežinu prolećnih mirisa. Hodam kroz berzu otpada. Brkati Ciga sa prljavim kačketom u zubima drži filter od cigarete. Slaže svoju robu. Na najlonu ispred njega stoje poređani gola lutka bez jedne noge, flomasterom išaranog lica, žalosno ofucane farmerke, neki predmeti od gvožđa, delovi nečeg, potpuno potrošeni lakovi za nokte u nekoj probušenoj korpi, naočare model ’Rip Kirbi’ sa jednim napuklim staklom zalepljenim selotejpom, užasno stara i dotrajala obuća, na jednom mestu par cipela, različitih… Ko kupuje takve stvari, pitam se, svesna da ne mogu ni da pojmim sudbine tih ljudi i stvari koje prodaju. Na drugoj prostirci, jedna baka prodaje odeću. Druga baka stoji pored i naslanja jednu suknju na sebe, dok joj prodavačica namešta, uveravajući je da je dužina dobra. Veselo ćaskaju i smeju se. Verovatno stara mušterija. Neka deca prodaju polomljene igračke. Jedan musavi dečak viče na drugog, zato što se igrao sa vozom koji je na prodaju. Ovaj drugi ga gleda dok se sa obe ruke češe po kosi. Dve devojke prodaju potrošenu šminku, plastičan nakit, šnale i češljeve. Mirišem svoje narcise. Buket sam platila 100 dinara. Šetala sam po pijaci kao kroz park. Onda sam čula tog dilera kako prodaje devize na ulici i to me je zabrinulo. A šta li brine ove ljude? Taj diler sigurno ne. Niti to što dinar pada i što je sve neizvesno. Niti mračne najave o postizbornim koalicijama i povratku u vreme izolacije i glupog inaćenja sa svetom. Moj buket narcisa za njih je opstanak još dan, dva… Gledam tu polugolu decu. Razmišljam šta bi trebalo uraditi sa njima. Dajem im novac, pazeći da me ne dodirnu prljavim ručicama i da neka vaška ne sleti na mene. Zaranjam nos u buket narcisa da ne osetim miris nesreće sa njih. Bežim sa tog mesta kao da je beda zarazna. Šta drugo mogu?