’’...imam, dao Bog, petoro dece, što moje, što dobijene u miraz. Imam i dvoje unučadi. I njih mi dao Bog, hvala mu. No, moji unučići mi ne trče u zagrljaj, obraćaju mi se službeno, kao pismo od sudije za prekršaje, ili snebivajući se, pogleda koji prvo siđe na zemlju, pa se odande polako, stidljivo pritigne ka meni... Mnogo više se raduju kučićima i mačićima, koje život u gradu ne može da im priušti... Možda sam ja kriv. Verovatno sam ja kriv. Sigurno sam ja kriv. I tek toliko da nasekiram svog drugara Gorana, patološkog puritanca u srpskom književnom jeziku, opet ponavljam, ja sam kriv..... Ma najlakše je priznati krivicu, odmah se osetiš bezgrešnim, većim i lepšim od onih kojima si priznao krivicu.... Besplatan oprost grehova... muka je kad ostaneš sam i kreneš da kopaš po tom svom olako isporučenom priznanju... kaže, ljubav prema detetu je najveća na svetu... ljubav prema unučetu se ne meri ničim poznatim, ponajmanje nekakvim mikroprostorima, kao što su svet ili život...’’