Sta se desava kad onaj sto ceka ne doceka, a pri tom zna da nece docekati i da tako uzaludno ceka a jos mu nije ni jasno zbog cega ceka. E taj neko sam danas ocigledno ja. Ovako sva bolesna, smrkava i nikakva po ceo dan se vucem po kuci ne znajuci sta cu od sebe. Da spavam ne mogu (ni one zivotinje sto ih zovu lenjivci ne bi mogli toliko da spavaju), da citam ne mogu jer me peku oci (ili je to samo izgovor?), na tv nema nista sto mi drzi paznju, da cistim, perem, peglam, kuvam i ribam isto tako ne mogu jer sam bolesna, i tako se prepustam dosadi. A nema nista goreg od dosade, jer kako sam zensko, dosada u prevodu znaci analiziranje moje nove veze i mog novog decka. I tako analizirajuci svaku recenicu, intonaciju glasa, pogled, itd. dosla sam do strasne cinjenice da me danas nije zvao! Ali nije samo to, ja sam bolesna a on me nije zvao!!! Moj racionalni glasic, koji je obicno jaci ali usled bolesti se utisao, mi govori kako previse dramim i kako me je ipak zvao, doduse jednom i na 3 sekunde, ali ipak je zvao... Medjutim onaj drugi glasic koji je odjednom mnogo jaci mi govori kako nesto nije u redu, kako nesto ne valja, i ja ne mogu nikako da ga smirim. Tu je u medjuvremenu nasla mesto i gospodja sujeta koja mi nije dopustila da ja njega nazovem, nego koja me tera da cekam da vidim kad ce on to da se seti mene! I tako je cekanju dosao kraj, ne zato sto me je on zvao, vec zato sto me je umor ipak savladao... I ovako umorna, moj racio opet polako vraca svoju vlast i govori kako ce sutra biti sve uredu, i kako je sve to zato sto sam bolesna... Eh, ta dosada, sta ucini danas od mene! Inace kazu da lenjivac provodi 80% posto svog vremena spavajuci!