Понекад помислим да је поред свих лепих ствари које су нам богом дане ту негде у пакету убачено и човеково велико проклетство. Да, то је пожуда. Пожуда из оне свима познате легенде да, када је Бог први пут направио људско биће – створио га је тако савршено да је и сам Бог постао љубоморан. И услед тога то савршено биће поделио на полове и послао на супротне стране света. Оставио их да се, те две половине савршенства, заувек траже и привлаче али никада да се не пронађу... Кроз векове је пожуда била табу тема, морално неприкладна, иако су јој је управо највећи моралисти најлакше подавали. Та енергија је постала нешто сасвим нечисто и ниско. У својој чистој и невиној форми може да се осети само у прелазу из детињства у тзв «одрасло доба». Тада то више није пожуда већ само чисто осећање и струјање енергије између двоје – који се осећају као да су одувек били спојени и као да их никаква сила на свету не може раставити. Сила привлачности која то двоје – њега и њу, упија једно у друго таквом снагом која се урезује у памћење и постаје мера за све будуће пожуде. Изнова се и изнова тражи али ретко кад се може поновити. Они који су мање успешни у тој потрази временом пристају на компромисе, само да би задовољили ту глад, утишали те хормоне (како смо физички и биолошки објаснили ту појаву у циљу сопственог оправдања). Такви компромиси касније доводе до још већих проблема... Пожуда постаје опасан наркотик, манифестује се све јаче и све јој је теже удовољити. Тим путем поћи је велика грешка. Вечита је борба одупрети се док не наиђе та једина половина која задовољава и која вуче у даљине. Одајем признање онима који одолевају и који су истрајни у својој потрази. Одајем признање и онима који су своју утеху и жељу нашли. Жалим оне које су своје компромисе толико обгрлили да су сами себе убедили да је друга половина права. Још више жалим оне које у својим компромисима немају ни мало критеријума и којима је једино задовољство у животу утолити «жеђ»...остаће вечно жедни...