Али лисица се поново врати на своју мисао:
- Мој живот је једнолик. Ја ловим кокоши, људи лове мене. Све кокоши су сличне, и сви људи су слични. Мени је, дакле, помало досадно. Али, ако ме ти припитомиш, мој живот ће бити као обасјан сунцем. Упознаћу бат корака који ће бити друкчији од свих осталих. Други кораци ме терају под земљу. Твој ће ме као музика позивати да изађем из рупе. А затим погледај! Видиш ли, тамо доле, поља пуна жита? Ја не једем хлеб. За мене жито не представља ништа. Житна поља не подсећају ме ни на шта. А то је жалосно! Али ти имаш косу боје злата. Биће дивно када ме припитомиш! Жито, које је позлаћено, подсећаће ме на тебе. И ја ћу волети шум ветра у житу...
Лисица ућута и дуго гледаше малог принца:
- Молим те... припитоми ме, рече она.
- Врло радо, рече мали принц, али немам много времена. Треба да пронађем пријатеље и да се упознам с многим стварима.
- Човек познаје само оне ствари које припитоми, рече лисица. Људи немају више времена да било шта упознају. Они купују готове ствари код трговаца. А како нема трговаца који продају пријатеље, људи више немају пријатеља. Ако хоћеш пријатеља, припитоми ме!
- Шта треба да радим? упита мали принц.
- Треба да си веома стрпљив, одговори лисица. Најпре ћеш сести мало даље од мене, ето тако, на траву. Гледаћу те крајичком ока, а ти нећеш ништа говорити. Говор је извор неспоразума. Али сваког дана, сешћеш мало ближе...

Сутрадан мали принц поново дође.
- Било би боље да си дошао у исто време, рече лисица. Ако долазиш, на пример, у четири сата поподне, ја ћу бити срећна већ од три сата. Уколико време буде одмицало, бићу све срећнија. У четири сата бићу узбуђена и узнемирена; упознаћу цену среће! Али ако будеш долазио кад ти падне на памет, никада нећу знати за који час да спремим своје срце... Потребни су читави обреди за то.