Тако мали принц припитоми лисицу. А кад се дан растанка приближи:
- Aх! рече лисица... Плакаћу.
- Сама си крива, рече мали принц, нисам ти желео никаква зла, али ти си хтела да те припитомим.
- Наравно, рече лисица.
- Значи, тиме ништа не добијаш!
- Добијам, рече лисица, због боје жита.
Затим додаде:
- Иди, погледај поново руже. Схватићеш да је твоја јединствена на свету. Врати се онда да ми кажеш збогом, а ја ћу ти поклонити једну тајну.
Мали принц оде да поново види руже.
- Ви уопште не личите на моју ружу, ви још ништа не значите, рече им он. Нико вас није припитомио, и ви нисте никога припитомиле. Ви сте како што је била моја лисица. Била је то обична лисица слична стотинама хиљада других. Али ја сам од ње направио свог пријатеља, и она је сада јединствена на свету.
Руже су се осећале веома нелагодно.
- Лепе сте, али сте празне, рече им он још. Човек не може да умре за вас. Наравно, обичан пролазник поверовао би да моја ружа личи на вас. Али она сама значајнија је од свих вас заједно зато што сам ја њу заволео. Зато што сам њу стављао под стаклено звоно. Зато што сам њој направио заклон. Зато што сам због ње поубијао густенице (осим оне две-три ради лептирова). Зато што сам њу слушао како се жали, хвалише или како понекад ћути. Зато што је то моја ружа.
И он се врати лисици.
- Збогом, рече јој он...
- Збогом, одговори лисица. Ево моје тајне. Сасвим је једноставна: човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.
- Суштина се очима не да сагледати, понови мали принц да би запамтио...