Nedavno sam se, po prvi put u životu, zaposlio. Ali zaposlio u smislu da radim za nekoga, tj. da imam nadređenog, šefa, gazdu,…, a da sam pri tome stalno zaposlen, regularno. Posle 20-ak dana dao sam otkaz, ali sam radio još toliko, potpuno svojom dobrom voljom, dok nisu obezbedili zamenu (čisto da budem korektan).

Plata je bila prosečno niska za tu vrstu delatnosti i potrebnu stručnu spremu, moglo se isterati i nešto više, čak i napredovati u vrlo dogledno vreme. Ali ja sam otkaz dao zbog radnog vremena, bolje reći nevremena, a oko njega se nije dalo pregovarati, ono je u firmi nepromenjivo. Šta više, stariji po činu rade duže, pa čemu onda napredak?

Doživeo sam, tako radeći, da propuštam neke stvari koje su meni lično važne u životu, a samo usled obaveza uzrokovanih poslom. Istina koju još nisam pomenuo je da imam i paralelni kampanjski izvor prihoda koji mi je do sada omogućavao da ne budem gladan, ali "pravi" posao je nešto čemu ću i dalje težiti. Na sledećem razgovoru biću bogatiji za više iskustava i jedno najvažnije saznanje: primarni cilj mi je raspored vremena po tekovinama 1. maja, "tri osmice", osam sati rada, osam sati spavanja i osam sati slobodnog vremena. Vikend slobodan, svaki. Sada zavidim svima koji to imaju. A ono što nama sada prodaju pod "evropsko radno vreme", nema veze sa Evropom i svetom gde postoje sindikati koje poslodavci ne smeju da ignorišu!

I uopšte, za mene je bogat čovek onaj koji ima slobodnog vremena, što više vremena da ga provede sa dragim osobama, prijateljima, društvom. Lično nimalo ne težim radu i zaradi po cenu gubitka slobodnog vremena. Jer vreme je ono što neumitno teče i treba ga koristiti prema ličnim afinitetima. Idealno po meni je naći balans sa dosta slobodnog vremana i poslom koji će zadovoljiti ambicije čoveka u finansijskom smislu, a tu smo svi različiti :-) Jer neko će umreti ako nema na zidu sliku nekog akademskog slikara, ili muzički uređaj od par hilajada EUR-a, a nekome je dosta da ima za pivo uz preferans na splavu na Adi Međici :-) Ne osuđujem ni jedne ni druge, neka svako radi šta mu je volja, ako je tako srećan… Biti srećan je suština življenja.

Tužno je što sam ja ove godine na pomenuti 1. maj radio, oba dana, iako je zvanični državni praznik. Bilo, ne ponovilo se… Voleo bih, iako je to teško moguće, da radni narod u ovoj zemlje prestane da se ponaša kao roblje i povrati malo dostojanstva. Tada će za praznike raditi samo dežurne pekare i bolnice, a i oni će za to biti adekvatno plaćeni. Utopija?

P.S. Ovih dana gledam opušteno sve mečeve naših na Roland Garrosu, za mene je i to sloboda :-)))))