Nego,sta Vi mislite o ovoj analizi novinara Milovana Brkica u "Tabloid"-u? Šta će biti s nama? -------------------- __________________________________________ Zebnja Milioni građana Srbije zabrinuti su za svoju budućnost i glasno pitaju ---------------------------------------------------------------------------------- Srpski predsednik Boris Tadić i njegov premijer Mirko Cvetković najavili su prioritete politike koju će voditi u narednom periodu. Obećavaju više radnih mesta, viši standard i socijalnu pravdu, ulazak u Evropsku uniju i evroatlantske integracije. Premijer Cvetković najavljuje da će do kraja godine u Srbiju ući između tri i pet milijardi evra stranih investicija! Kakva je, zaista, danas pozicija Srbije, i kakve su njene perspektive? Predsednik Tadić i njegovi savetnici na sva usta pričaju da sa administracijom u Vašingtonu imaju odlične odnose i da uživaju njenu punu podršku i pomoć. Da li je to tačno? Vlada SAD je priznala nezavisnost Kosova, i vrši strašan pritisak na druge zemlje da tu nezavisnost podrže. Kosovo je, nema sumnje, prioritet nad prioritetima administracije iz Vašingtona, koja ovu srpsku pokrajinu podržava u njenim separatističkim težnjama, pa je finansijski, vojno i diplomatski snažno protežira u međunarodnim institucijama. Srbija je za Vladu SAD samo deklarativno ''stari saveznik''. Pre nego što su avioni NATO alijanse krenuli na Srbiju marta 1999. godine, administracija u Vašingtonu je za ovu ratnu operaciju morala da pridobije javno mnjenje i uticajne centre odlučivanja. Američkoj javnosti Srbi su predstavljeni kao zločinci, ubice, kao genocidan narod. Tako je i akcija bombardovanja Srbije nazvana "Milosrdni anđeo''. Čak i da hoće, administracija u Vašingtonu ne može preko noći da promeni sliku o Srbiji kod svojih građana. Obaranje Miloševićevog režima američka administracija doživela je kao otvoreni put za teritorijalno razbijanje Srbije. Demokratske vlasti Srbije dočekane su kao nužno zlo. Vojislav Koštunica, naslednik Slobodana Miloševića na mestu saveznog predsednika, te 2000. godine proglašen je u SAD za državnika godine, i primljen, uz najviše počasti, kod predsednika Buša, državnog sekretara Kolina Pauela i tadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Kondolize Rajs. I premijer Đinđić je imao priliku da se u direktnim razgovorima sa uticajnim američkim ministrima upozna sa njihovim shvatanjem novih zadataka koji su postavljeni demokratskim vlastima. Pojednostavljeno rečeno, počev od 6. oktobra 2000. godine, vlada SAD, nakon deklarativne podrške ''slobodi srpskog naroda'', nastavila je da postavlja i novim vlastima ultimatume - zamrznuta imovina Srbije u SAD i dalje je ostala nedostupna, od srpskih vlasti je ultimativno zahtevana saradnja sa Tribunalom u Hagu, i u propagandom smislu slika o građanima Srbije nije se menjala u američkim medijima. Čini se, čak je i pojačana, u smislu punije satanizacije Srbije, uglavnom kada su SAD kretale u vojne operacije u Avganistanu i Iraku. Sa ovakvom Srbijom, kakva je ona medijski predstavljena, kompanije iz SAD nisu ni pomišljale da investiraju u našoj zemlji. Poseban težak udarac Srbija je doživela uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa SAD, nakon 5. oktobra 2000. godine. Za američkog ambasadora u Beogradu imenovan je Vilijem Bil Montgomeri. On je otvoreno počeo da rovari po Srbiji, kao svojoj despotiji. Ugovarao je lične biznise, reketirao, zavađao srpske političare. Vojislava Koštunicu u Stejt departmentu promovisao je Montgomerijev savetnik Bert Braun, tako da su diplomate iz američke ambasade teško destabilizovale Srbiju. Pljačkanje Montgomerija bilo je gadno i državnom sekretaru Pauelu, i posle Đinđićevog smaknuća on je zamenjen manje uticajnim Majklom Poltom. Premijer Đinđić je za dve godine, koliko je bio na ovom položaju, došao do teških saznanja. Zapadnoevropskim državama i SAD nije odgovaralo da Srbija postane moderna, demokratska i prosperitetna zemlja. On je shvatio da se unutrašnji socijalni sitem u Srbiji održava donacijama iz fondova međunarodne zajednice, ali da u Srbiju ne stižu strateške investicije, koje bi pokrenule proizvodnju i podigle zaposlenost i standard. Pred sam kraj života, premijer Đinđić se suočava sa strašnom istinom - Srbija nema saveznika. Svi važeći sporazumi sa Rusijom su izigrani, a na Zapadu Srbija ima ogavan imidž. Naročito u Nemačkoj, u kojoj je premijer imao lične prijatelje u vrhovima vlasti. Prodajom smederevskog kombinata "Sartid" američkoj kompaniji "US Steel" za smešnih 250 miliona dolara, srpska vlada je izgubila kredibilnost kod nemačkih kolega. Naime, "Sartid'' je podignut kreditom koji je dobijen od nemačkih banaka. Vlada Srbije prihvatila je da otplati milijardu maraka dugova "Sartida", dobijajući samo 250 miliona dolara za prodaju! (Kako je tekla ova teška kriminalna afera možete videti u arhivi "Tabloida", broj 149, u tekstu "Otimanje Sartida po receptu Al Kaponea"). Koalicioni saveznici premijera Đinđića, naročito iz redova ekspertske grupe G 17 Plus, u međuvremenu su satrli sve domaće banke, rasprodali značajna preduzeća i na ulicu oterali nekoliko stotina hiljada zaposlenih! Suočen sa ovakvim poraznim stanjem u Srbiji, premijer Đinđić rešava da se okrene ekonomskoj saradnji sa Rusijom, i aktiviranjem važećih ugovora o vojnoj saradnji, o bescarinskim trgovinskim odnosima, koji su sklopljeni još za vreme Miloševićevog mandata. Nekoliko dana uoči streljanja, premijer Đinđić odlazi u Banjaluku. Tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović upozorava Đinđića da je iz Bele kuće stigla pretnja da ne putuje u Banjaluku. Ipak, premijer odlazi i u ruskom konzulatu ima višečasovni razgovor sa Valerijem Odnjicovim, ruskim diplomatom, ličnim prijateljem ruskog predsednika Putina. Premijer Đinđić izražava želju da sa Rusijom obnovi punu saradnju, na svim poljima, i postane njen strateški partner na Balkanu. Nedelju dana kasnije, premijer Đinđić je streljan! Kada je Vojislav Koštunica nasledio Đinđićevog naslednika Zorana Živkovića, ni njegova vlada ne pokazuje želju da sa Rusijom obnovi strateško prijateljstvo. Njegova vladavina obeležiće potpunu rasprodaju državnih i javnih preduzeća. Primoran od evropskih država, Koštunica, pri kraju mandata, ipak uspeva da sa Rusijom uspostavi viši nivo saradnje. Prvo zbog javne podrške Rusije teritorijalnom integritetu Srbije, a potom i zbog interesa evropskih zemalja, njegova vlada uz saglasnost predsednika Tadića sklapa strateški ugovor o učešću u izgradnji panevropskog gasovoda, koji bi prošao kroz Srbiju, a skladištio bi se u Banatskom Dvoru, kao i da Rusima proda većinski paket akcija u NIS-u Srbije! Vrata ka strateškim partnerstvu sa značajnom vojnom i ekonomskom silom bila su samo zakratko odškrinuta. Rusija ima izuzetne diplomatske i ekonomske odnose sa Nemačkom, Italijom i Francuskom, i one se delikatno ponašaju u odnosima sa Kremljom. Nemačka je zajedno sa Francuskom, na molbu Moskve, recimo, stavila veto na ulazak Ukrajine u članstvo NATO alijanse, na veliko iznenađenje i zaprepašćenje Vašingtona. Američka administracija je fingirala aferu, koristeći se kriminalnim činom srpskog diplomate u konzulatu u Njujorku, koji je po nalogu iz Beograda, izdao posao izvesnom Miladinu Kovačeviću, našem državljaninu, da utekne od sudskog procesa. Ovakvih slučajeva u SAD i drugim zemljama ima na hiljade, ali je administracija iz Vašingtona ovaj sporedni slučaj iskoristila da odnose sa Srbijom svede na najniži mogući nivo, i za očekivati je da se u Kongresu SAD donesu oštre rezolucije, uperene protiv interesa Srbije. Ministar Vuk Jeremić izjavio je da Srbija ni pod kakvim uslovima neće isporučiti Kovačevića, što moćnici iz Vašingtona i žarko žele, da imaju alibi za oštar napad na Srbiju. Od SAD u dogledno vreme nemamo ništa dobro da očekujemo. Gde se danas nalazi Srbija? Predsednik Tadić je sa svojom strankom i koalicionim partnerima najavio, boreći se na život i smrt, da će Srbiju uvesti u Evropsku uniju. Koliko su realna i ostvarljiva ova obećanja? Evropska unija se i sama nalazi u stanju ''preispitivanja sopstvenog funkcionisanja i odlučivanja". Referendumom u Irskoj, koji je kao i u Francuskoj i Holandiji pokazao volju građana da se ne menja Ustav unije, ukazuje da do prijema novih zemalja u članstvo nije moguće doći u doglednoj budućnosti! To jasno govore i državnici vodećih zemalja. Predstavnici Komisije EU zdušno podržavaju, na rečima, mogućnost da Srbija jednog dana postane članica. S druge strane, postoje jasne i otvorene namere nekih članica da to spreče svim sredstvima, pod izgovorom loše saradnje Srbije sa Tribunalom u Hagu! Evropska unija je priznala nezavisno Kosovo, i želi da njene oružane i civilne snage preuzmu protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, odnosno Republikom Kosovom. Nema više nikakve sumnje da će uslov za ulazak Srbije u EU, ako ikada do toga i dođe, biti i priznavanje Republike Kosovo. Dakle, u narednih deset godina Srbija, zasigurno, ne može računati na ulazak u Evropsku uniju, niti se koristiti tim privilegijama, ako ih uopšte i ima. Srpske vlasti, a naročito partija Mlađana Dinkića, čine sve, pa čak i sabotiranjem štampanja novih pasoša, da građanima Srbije omoguće da naredne godine dođu na belu šengensku listu. Kakva je perspektiva saradnje Srbije sa zemljama Evropske unije? Skoro nikakva, može se slobodno reći. Srbija nema zakonodavstvo koje garantuje brzo i efikasno osnivanje preduzeća, zaštitu imovine. Nestabilna politička situacija u zemlji, oprez vodećih zemalja, kao što su Italija, Nemačka i Francuska da se ulaskom u Srbiju ne zamere Rusiji, sigurno nije činjenica kojom se mogu pohvaliti vlasti u Srbiji. Najavljeni spektakularni dolasci italijanske kompanije u Kragujevac, sa navodnom investicijom od oko 800 miliona evra, samo su još jedna od obmana, ili samoobmana srpskog predsednika Borisa Tadića, koji, inače, finansijske tokove u zemlji i ne kontroliše, već je to u rukama Mađana Dinkića i njegove organizovane kriminalne grupe. Najava premijera Cvetkovića da do kraja godine očekuje investicije od tri do pet miliona evra, reči su bez ikakvog pokrića. Ko će toliko para uložiti u Srbiju, to premijer u ovako ozbiljnom obećanju nije pomenuo, čak ni u najavi. Srbija se u međunarodnim odnosima održava kao država, snažnom podrškom koju joj, na diplomatskom planu, pruža Rusija, otvoreno podržavajući njen teritorijalni integritet i ekonomsku održivost, nudeći desetinu milijardi evra za ulaganja u privredu i infrastrukturu Srbije. Kakva je perspektiva odnosa Srbije sa Rusijom? Nažalost, nova vlada Srbije krenula je da se obračuna i sa ruskom vladom. U tom ludilu ističe se Mlađan Dinkić, koji, u stvari, umesto sumanutog Borisa Tadića, i drži sve poluge vlasti u svojim rukama. Može li se očekivati boljitak za Srbiju, ako se pogaze potpisani sporazumi i dogovori? Mlađan Dinkić otvoreno najavljuje rat protiv Rusije, a predsednik Tadić ne daje glasa od sebe da ga demantuje ili smiri. Novinar "Tabloida" razgovarao je početkom ove nedelje sa visokopozicioniranim diplomatom u Ambasadi Rusije u Beogradu o mogućim odnosima između naše dve zemlje. Od izbora nove vlade Srbije, Ambasada Ruske Federacije nije bila u kontaktu ni sa premijerom, niti sa bilo kojim ministrom iz Vlade! Kako saznajemo od diplomate, koji je želeo da ostane anoniman, u Ruskoj Federaciji je sporazum Srbije sa "Gaspromom" pod znakom pitanja. Naime, ratifikacija sporazuma nije stavljena na dnevni red Skupštine Srbije. "Gaspromu" ovo ne ide naruku, jer će morati da čeka septembar kako bi znali da li je Srbija spremna da bude njihov partner u poslovanju koje je dogovorila prethodna vlada, uz pristanak predsednika Tadića koji je prisustvovao potpisivanju sporazuma. "Gasprom", kaže ruski diplomata, ima šest studija izvodljivosti o svom poslovanja, od kojih je samo u jednom prisutna Srbija. Kompanija "Gasprom" nema mnogo vremena za čekanje na odluku Srbije, dok se Srbija ponaša kao da je sve najnormalnije. Ruske vlasti su ipak zahtevale od "Gasproma" da Srbiji da još malo vremena, i da uzme u obzir sva dešavanja i okolnosti u Srbiji. Na poslednjem sastanku ministra Vuka Jeremića i ruskog premijera, Putin je rekao da je Rusija sve završila po pitanju sporazuma "Gasprom", dok oni nikakav odgovor nisu dobili od Srbije. Ministar Jeremić je saopštio ruskim vlastima ''da je Srbija za ulazak za EU i da će sve vreme raditi na tome''. Ruski premijer Putin je upozorio Vuka Jeremića, kaže ruski diplomata, da Srbija nema budućnost u EU, jer neće biti razvijena i bogata država, a da je Rusija spremna da joj pomogne. Premijer Putin je naveo primer Bugarske, kojoj je zaustavljena donacija EU jer nije ispunila nekoliko standarda, iako je Bugarska članica EU. Mlađan Dinkić je bio najdirektniji, pa je rekao otvoreno da će pri prodaji NIS-a Rusija imati drugu proceduru, drugačiju od ostalih! Iako je sporazum o prodaji već potpisan! Dinkiću je glavna namera da za što veći novac proda NIS, dok Rusija traži da ga kupe za manji novac, pri čemu će u investicije uložiti još pola milijarde. Naravno, od Rusa se ne može tražiti mito i procenat, koji Dinkić uzima od svakog posla i prodaje. Rusiji, kaže diplomata iz Ambasade u Beogradu, nije jasna poslovna politika Srbije da traži veći novac na prodaju NIS-a, a pri tom da ne uslovljava da neko i investira u NIS. Ruska vlada se direktno dogovorila sa Vladom Srbije da kupi NIS za manju cenu, pri čemu će investirati u NIS i tako će Srbija s nečim moći da bude član EU. U toku septembra na dnevnom redu Skupštine Srbije trebalo bi da se pojavi i sporazum sa "Gaspromom". "Gasprom" će sačekati do kraja septembra Srbiju, a zatim će realizovati neku od drugih studija izvodljivosti, od pet koliko im preostaje. Ambasada Ruske Federacije do danas od nove vlade Srbije nije dobila nijedan zvaničan dopis po pitanju sporazuma sa "Gaspromom"! Ako Rusija pusti Srbiju niz vodu, a sva je prilika da će tako biti, crno nam se piše. Ostaćemo bez jedinog saveznika. A to je izgleda i cilj organizovane kriminalne grupe predsednika Tadića i bande Mlađana Dinkića. Nije teško ni zamisliti kakav će biti njihov kraj. Dotle, dok oni ne odu iz politike ili iz života, Srbija će nestati kao suverena država. Šamari i pištolj Otac predsednika Srbije, akademik Ljubomir Tadić, savetnik je predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, sa mesečnom apanažom od 2.500 evra! Umesto da savetuje sina, akademik Tadić savetuje predsednika druge države. Da li državne tajne, koje dolaze kod njegovog sina, prosleđuje predsedniku koga savetuje?! Predsednik Tadić, koji boluje od lupusa, poznat je kao veoma nasilan čovek. Teško je telesno povređivao bivšu, ali i sadašnju ženu. Dok je bio ministar za telekomunikacije, pesnicom je udario vozača A. B., koji je bio službeni vozač premijera Đinđića, jer je zakasnio dva minuta da dođe po njega. Nakon ovog incidenta Đinđić je naredio Goranu Vesiću i Žiki Anđelkoviću da od njega uzmu izjavu, i prekinuo je, sve do smrti, sve kontakte sa njim. Mlađan Dinkić je pucao iz pištolja na električara koga je zatekao u svom stanu sa ženom Tanjom. Oslobođen je nakon nalaza psihijatra da je ''privremeno bio neuračunljiv". Lošu dijagnozu od psihijatra dobio je i kada je premijer Đinđić svoje ministre poslao na pregled na VMA. Dinkić nije dobio lekarsko uverenje. Eto ko danas odlučuje o našim sudbinama Milovan Brkić Izvor http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=7

Uvek se setim proročke Top Liste Nadrealista i otcepljenja teritorija do nivoa soba u stanu :-) Ako je do neke pravde, ako su recimo Hrvati mogli da se odvoje od YU, zašto onda i Krajina nije mogla od CRO, a jedna ulica u Kninu gde žive Hrvati da se odvoji od Krajine i pripoji CRO? Ali negde se uvek povlači linija i pravde nema do kraja. Neko uvek na*ebe, najčešće sirotinja, a uvek bude po sili, a ne pravdi.