Poslednji put u Dubrovniku sam bio pre nekih dvadesetak godina i, iako sam tada bio osnovac, nije mi se dojmio ovoliko veliki kao sada. Juče smo naime ugrabili priliku koju nam je pružila direktna autobuska linija sa Korčule i skoknuli do Dubrovnika. Malo smo se doduše našetali po gradu jer je autobuska stanica na potpuno drugom kraju od starog grada ali vredelo je. Klaustrofobiju uskih ulica u kojima je naravno vladala neviđena gužva i zastoj nakon nekih 45 minuta pešačenja zamenila je grandioznost velikih kula i zidina. Fantastično. Na samom ulazu pak stoji jedna tabla koja nikako nije na čast narodu i državi iz koje dolazim - mapa koja pokazuje gde su sve pale granate tokom srpsko-crnogorske opsade Dubrovnika 1991. godine. Gotovo da nema tačke koja je "pošteđena"... No stari grad i dalje izgleda predivno. Prepun turista svih boja i lokala svih namena prosto te tera na uživanje. Na kraju u samom centru smo naleteli i na (srpsku) pravoslavnu crkvu koja je trenutno u rekonstrukciji. Na žalost, ni ona nije bila pošteđena srpsko-crnogorskog ludila početkom devedesetih... Sve u svemu, vratili smo se umorni ali sa sećanjima koja neće izbledeti do kraja života budući da nismo ispuštali foto-aparat iz ruku.