dodirujem zakrzljalim dlanovima- nedodir, po ko zna koji put... preispitivanje... razmisljam o mutnilu i bistrini, kako je lako nesto ili nekoga izgubiti iz vida- kao kad tananom nozicom dete zgazi u bistru vodu. tim trenutcima ne nedostaju decakove noge, vec se poput majusnog kobca sa kandzama zarivenim u pastrmku, njise po dubini... mnoge stvari isceznu, mnoge dobre stvari isceznu, ostaju obrisi necega sto se nekada zvalo nesto... kada gradis nesto dugo i sa strpljenjem osecas da ce se srusiti svakog casa, kada gradis nesto malo i bezznacajno- tada je svejedno, kada ne gradis nista tada si ti srusen... uvek se dogodi ovo prvo- sto visa kula vise covek pada!!! kada se srusi u medjuvremenu dogadja se nesto malo i bezznacajno, ako ubrzo ne pocnes graditi nesto veliko, za sta je prvenstveno potrebno puno vremena i strpljenja, ako te ne boli isuvise onaj prvi pad- nastavi ali jedno neka ti bude jasno- sto visa kula vise covek pada, na kraju si sam stopljen za fasadama bulevara kojima hodas tragajuci za obrisima necega sto se nekada zvalo nesto- jer vise nista ne gradis vec si srusen do temelja... pozzz